Поремећаји пажње повезани са АDHD-ом могу постати извор креативности и фокуса када се усмере кроз структурисано креативно изражавање.
Како је могуће да АDHD милионима људи ствара озбиљне свакодневне тешкоће, а истовремено се често повезује са веома успешним и креативним личностима као што су Џастин Тимберлејк и Симон Бајлс?
Ново истраживање неуронаучнице др Радве Халил са Универзитета Конструктор, објављено у научном часопису iScience, бави се управо овим привидним парадоксом, истражујући везу између креативности и пажње у мозгу.
Студија показује да неки ментални процеси повезани са АDHD-ом, укључујући расуту пажњу, могу да подстакну креативно размишљање када се усмере на одговарајући начин. Резултати указују на то да би креативне терапије које укључују уметност, музику и плес могле да представљају ефикасну немедикаментозну помоћ за скоро осам одсто деце широм света која имају АDHD.
Пажња која се шири може да подстакне креативност
Студија, коју су др Халил и њене колеге спровеле у сарадњи са истраживачима из више водећих француских научних институција, указује на све присутнију промену у начину на који се посматра АDHD.
„Постоји тенденција да се поремећаји пажње попут АDHD-а посматрају искључиво кроз призму недостатка — шта није у реду, шта недостаје или шта треба поправити“, истакла је др Халил.
Она наглашава да се АDHD традиционално сматра поремећајем дефицита пажње, али да све већи број научних доказа показује како пажња и креативност користе заједничке неуронске мреже.
„Неуродивергентни обрасци пажње нису само проблем. Они могу да отворе пут ка изузетно снажном креативном размишљању када се правилно усмере“, објаснила је она.
Истраживање обједињује налазе из више научних области и показује да креативност и обрада пажње укључују преклапајуће мождане мреже. Такође се наводи да је слободно асоцијативно размишљање, које често доводи до оригиналних и креативних идеја, повезано са расејаношћу, лутањем мисли и другим понашањима која се често јављају код особа са АDHD-ом.
Да би објаснила ову везу, др Халил користи једноставну аналогију:
„Замислите пажњу као рефлектор. Већина људи може да усмери свој сноп светлости на једну ствар. Код особа са АDHD-ом тај рефлектор је шири и истовремено обухвата више информација. То може да отежа свакодневне задатке који захтевају дуготрајну концентрацију. Међутим, та шира перспектива, односно ‘расута пажња’, подстиче истраживачко размишљање и стварање нових комбинација идеја, што представља основу креативности.“
Креативност као могући облик терапије
Др Халил и њене колеге сматрају да ови резултати указују на значајан терапијски потенцијал за особе са АDHD-ом и сродним стањима.
Креативне активности попут цртања, музике, плеса, писања, видео-игара и других облика стваралаштва могу да пруже структуриран начин да особе са АDHD-ом усмере и истраже своју расуту пажњу. Истовремено, такве активности могу да помогну јачању можданих мрежа задужених за контролу пажње, што би временом могло да утиче на смањење импулсивности и хиперактивности.
„Аутентично креативно изражавање је много више од пријатне разоноде“, наглашава др Халил.
„Оно активира исте неуронске кругове који учествују у контроли пажње, практично представљајући тренинг за мозак. Када се дете са АDHD-ом потпуно уживи у стварање уметничког дела или свирање музике, могуће је да управо тада јача способност концентрације, радећи у складу са својим природним когнитивним стилом, а не против њега.“
Потребна су додатна истраживања
Иако су резултати охрабрујући, аутори наглашавају да однос између пажње и креативности још није у потпуности разјашњен.
Због тога студија предлаже оквир за будућа истраживања, са нагласком на сарадњу неуронаучника, арт терапеута, клиничара и других стручњака. Према мишљењу др Халил, свака значајна промена у приступу лечењу АDHD-а мора да буде заснована на широкој и дугорочној научној агенди која ће окупити различите дисциплине и омогућити боље разумевање начина на који креативност и пажња функционишу у људском мозгу.
