По средњовековној српској традицији, црква која „нема ни огња ни мача“ бивала је заштићена тако што је добијала села из којих су бирани чувари. Њихова дужност била је да чувају светињу, јер она сама није имала чиме да се брани.
У новијој историји, посебно у Метохији и косовској Дреници, појављује се посебна улога, манастирски војвода. И то не било ко: у неким крајевима, ову част добијали су Албанци исламске вероисповести.
Како су албанска села бирала манастирског војводу?
После 1878. године, у доба безвлашћа и честих пљачки, српске светиње биле су изложене великој опасности. Манастири су често били мета разбојничких банди па је због тога братија живела у непрестаном страху.
Да би сачували оно што је вековима грађено, албанска села би бирала војводу, почасног заштитника манастира. Избор је представљан игуману. Ако би он прихватио, потврду би дале и турске власти. За Албанце, то је била част, не сам положај.
Манастир је обично давао плату само једном човеку. Али заштиту су пружала читава братства.
Војвода је био стално у опасности, али је стајао на бедему вере
Војвода би живео у манастирским конацима, не привређујући у својој кући. Био је стално у опасности, али је стајао на бедему вере, часне речи и људске части.
Поштовање српских светитеља било је дубоко укорењено и у муслиманским породицама Метохије. Култ Светог краља Стефана Дечанског био је присутан и међу Албанцима. У његовим моштима многи су тражили исцељење.
Један од последњих манастирских војвода био је Салих Руста из братства Гаши. У последњој четвртини XIX века, више пута је са својима организовао одбрану манастира Дечани од Малисора.
Није тражио плату.
Није хтео надокнаду.
Чувао је, јер је његов предак дао бесу, да ће та породица чувати светињу. А беса се не гази.
„Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати“, говорио је Салих Руста.
Због своје верности, одликован је у Краљевини Југославији. Са поносом је носио медаље. Али највећа награда била му је част, да се његово име памти уз име манастира који је чувао.
Тамо где је дата реч била јача од закона, и где су светиње чували и они који им не припадају, ту почиње прича о људској части.
