У историји Србије XIX века постоје личности чија су имена дубоко урезана у национално памћење, али и оне које су, иако су имале огроман утицај на судбину државе, временом потиснуте у други план.
Један од таквих људи био је генерал Јован Белимарковић – војсковођа, министар, државник и краљевски намесник, човек који је учествовао у најважнијим политичким и војним догађајима Србије од времена кнеза Александра Карађорђевића до владавине краља Александра Обреновића. Његов живот представља пресек читаве једне епохе у којој се Србија из мале балканске кнежевине постепено претварала у модерну европску државу.
Потекао је из угледне породице
Јован Белимарковић рођен је 13. јануара 1827. године у Београду, у време када је Србија још увек била далеко од потпуне независности. Потекао је из угледне породице која је била блиско повезана са државним пословима и јавним животом тадашње Србије. Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду, а већ као младић показао је велико интересовање за војне науке и државну службу.
Држава га је послала на школовање у Берлин, који је средином XIX века представљао један од најзначајнијих европских војних и интелектуалних центара. Тамо је студирао филозофију, а затим завршио Артиљеријско-инжењеријску школу, стичући знања која ће касније постати драгоцена за модернизацију српске војске.
Повратак у Србију након школовања у Берлину
По повратку у Србију 1851. године, Белимарковић није одмах ступио на бојно поље. Његов први задатак био је образовање будућих официра. Постао је професор у Артиљеријској школи, претечи данашње Војне академије, где је предавао фортификацију, администрацију и друге војне предмете.
Србија је тада тек стварала своју стручну војну елиту, а Белимарковић је припадао кругу младих официра који су доносили европска знања и покушавали да од српске војске створе модерну институцију. Његов утицај у официрском кору постајао је све већи, па је убрзо почео да добија и важне државне функције.
У време Светоандрејске скупштине 1858. године налазио се на месту управника вароши Београда. Био је близак либералним круговима који су учествовали у свргавању кнеза Александра Карађорђевића и повратку династије Обреновић на власт.
То је био један од преломних политичких догађаја српске историје, а Белимарковић се показао као човек који уме да делује и у политичкој арени, а не само у војсци.
Постао је управник Артиљеријске радионице у Крагујевцу након доласка кнеза Михаила Обреновића
После доласка кнеза Михаила Обреновића постављен је за управника Артиљеријске радионице у Крагујевцу, тадашњем центру српске војне индустрије.
Наредне године донеле су нове изазове. Када су Турци 1862. године бомбардовали Београд, Србија се нашла пред озбиљном кризом. Белимарковић је поново активиран у војној служби и постављен на низ одговорних дужности. Био је начелник штаба Стајаће војске, инспектор инжењерије и помоћник министра војног.
Управо у том периоду почео је његов успон ка врху српске војне хијерархије. Србија је након бомбардовања све више јачала своју војску и припремала се за време када ће ослободити преостале српске земље под османском влашћу.
Након убиства кнеза Михаила, Белимарковић је постао министар војни
После трагичног убиства кнеза Михаила 1868. године, Белимарковић је постављен за министра војног. На том положају остао је до 1872. године, а једно време је истовремено заступао и министра грађевина. Био је задужен за реформу војске, набавку оружја, организацију команде и унапређење војног школства.
То су биле године у којима је Србија постепено стварала темеље војне снаге која ће касније извојевати победе над Османским царством. Иако је његову каријеру пратила такозвана „Белимарковићева афера“, везана за оптужбе око војних набавки, није правоснажно осуђен, а његов политички и војни углед остао је значајан.
Најславније странице његовог живота исписане су током српско-турских ратова 1876–1878. године. После привременог удаљавања из службе поново је активиран и упућен у Црну Гору ради координације заједничких војних операција против Османског царства. Учествовао је и у чувеној бици на Вучјем долу 1876. године, једној од највећих победа црногорске војске над Турцима. Већ тада се видело да је реч о искусном официру који поседује ауторитет и способност командовања великим јединицама.
Како је Белимарковићев „Шумадијски корпус“ одиграо кључну улогу у ослобођењу Ниша?
Током Другог српско-турског рата добио је команду над Шумадијским корпусом. Управо ће та формација одиграти кључну улогу у ослобођењу Ниша, једног од најважнијих српских градова под турском влашћу. Почетком јануара 1878. године српска Врховна команда одлучила је да концентрише снаге и изврши одлучујући напад на град. Белимарковић је са командног места код села Бербатова непосредно руководио операцијама.
После жестоких борби за положаје на Горици и Винику, српска артиљерија успела је да угрози турску одбрану, након чега је уследила предаја града. Ниш је ослобођен 10. јануара 1878. године, а српска војска свечано је ушла у град два дана касније. У руке српске војске пало је више од 260 топова и огромне количине оружја и муниције.
Наставак победничког похода
Међутим, Белимарковић ту није зауставио свој победнички поход. Наставио је продор ка југу и већ 31. јануара 1878. године ослободио Врање. Савременици су бележили да је у град ушао као победник, на челу својих трупа, док га је становништво дочекивало као ослободиоца. Каснија сведочења говорила су о генералу који је на белом коњу ушао у град и симболично означио крај више векова турске власти у том делу Србије.
Због заслуга у рату одликован је Таковским крстом са лентом, једним од највиших српских одликовања, а 1877. године унапређен је у чин генерала.
Командант изузетне енергије и самопоуздања
Савременици су га описивали као команданта изузетне енергије и самопоуздања. Није био хладан кабинетски официр, већ човек који је умео да инспирише војнике и улије им уверење у победу. Историчари наводе да је управо његова способност да одржи висок морал војске представљала једну од највећих предности током ратних операција.
После ратова поново се вратио државним пословима. Године 1888. постао је члан Државног савета, а већ наредне године нашао се на врхунцу политичке каријере. Када је краљ Милан Обреновић абдицирао у корист малолетног сина Александра, формирано је трочлано намесништво које су чинили Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић.
Од 1889. до 1893. године ова тројица државника управљала су Србијом у име младог краља. Иако је водећу политичку улогу имао Ристић, Белимарковић је био снажан ослонац монархији и један од најоданијих присталица династије Обреновић. Намесништво је окончано 1893. године када је краљ Александар извео дворски преврат и прогласио се пунолетним пре законског рока.
Последње године живота је провео у Врњачкој Бањи
Последње године живота везао је за Врњачку Бању. Ту је подигао раскошни летњиковац, данас познат као Замак Белимарковић, једно од најлепших здања српског романтизма. Грађен је између осамдесетих и деведесетих година XIX века по узору на северноиталијанске дворце, од белог мермера са Гоча. Белимарковић није био само власник дворца већ и један од људи заслужних за развој модерне Врњачке Бање. Учествовао је у изградњи првог водовода, уређењу парка и довођењу бројних угледних личности у бању, чиме је допринео њеном угледу у Србији.
Преминуо је 1906. године у Врњачкој Бањи, након скоро осам деценија живота испуњеног војним подвизима, политичким борбама и државничким пословима. Данас његово име носе улице, а његов замак представља један од симбола Врњачке Бање. Ипак, ван историјских кругова, Јован Белимарковић остаје неправедно запостављен.
А био је човек који је учествовао у стварању модерне српске војске, ослобађању Ниша и Врања, управљању државом у једном од њених најосетљивијих периода и развоју институција које су обликовале Србију на прелазу из XIX у XX век. Зато његово име заслужује да стоји уз најзначајније државнике и војсковође српске историје.
