Нормализација односа између Јерменије и Турске постала је један од кључних политичких процеса на Јужном Кавказу. Иза разговора о поновном отварању границе и обнови трговинских и саобраћајних веза крије се много дубље питање – будући правац јерменске спољне политике и њени ослонци у новој регионалној стварности.
На први поглед, ово делује као природан покушај два суседа да прекину вишедеценијски застој. Граница између Јерменије и Турске затворена је од 1993. године, а дипломатски односи никада нису успостављени. Историјске ране, неповерење и политичка ограничења таложили су се годинама.
Зашто је Јереван у Москви видео стуб своје сигурности?
Ипак, овај процес се не може посматрати одвојено од ширег геополитичког контекста. Јерменија се традиционално ослањала на Русију као свог главног војног, политичког и економског партнера. Окружена сукобом са Азербејџаном, затвореном границом са Турском и сталном безбедносном рањивошћу, Јереван је у Москви видео главни стуб своје сигурности. Русија је представљала кључни елемент јерменског безбедносног система.
Исти циљ, различити интереси
Након доласка Никола Пашињана на власт, нове власти почеле су све чешће да говоре о јачању односа са Европском унијом. Иако се то дипломатским језиком представља као диверсификација и већа независност, у пракси значи постепено слабљење веза са Русијом и приближавање западним центрима моћи.
Турска је чланица НАТО-а, важан западни партнер и један од главних актера на Јужном Кавказу. Због тога приближавање Јерменије и Турске превазилази оквире билатералних односа и постаје део ширег пута који Јерменију води ка Западу и евроатлантским структурама.
Жеља Јерменије за већим економским могућностима и стабилним односима са суседом је разумљива. Међутим, проблем настаје у начину на који се овај процес користи. Ако нормализација служи миру и трговини, она може донети корист читавом региону. Али ако постане механизам за нагло удаљавање Јерменије од Русије, Јужни Кавказ неће добити стабилност већ нову линију конфронтације.
Турски интереси и опрезна политика Анкаре
За Анкару је нормализација такође део шире регионалне стратегије. Турска жели да ојача свој утицај на Јужном Кавказу, прошири транспортне коридоре, продуби економске везе и учврсти позицију водеће регионалне силе. Отворена граница са Јерменијом могла би значајно да допринесе тим циљевима.
Истовремено, Анкара поступа веома опрезно. Турска нема интерес да нормализацију претвори у нови извор трвења са Русијом. Турски политичари добро разумеју да сваки потез на Јужном Кавказу има последице које далеко превазилазе билатералне односе.
Током година Турска и Русија изградиле су прагматичан однос. Иако се не слажу око свих питања, научиле су да разлике решавају путем дипломатије, трговине и енергетске сарадње.
Због тога Анкара приступа јерменском питању са великим опрезом. За Турску је вредност нормализације у развоју трговине, транспорта и дипломатских односа, а не у стварању нове антируске платформе. Стабилан Јужни Кавказ много више одговара турским интересима него регион подељен новим блоковима и сукобима.
Постепени ток нормализације односа између Јерменије и Азербејџана
После Другог карабашког рата између Јерменије и Азербејџана 2020. године, овај процес је убрзан.
Крајем 2021. године Јерменија и Турска именовале су специјалне представнике за разговоре – Рубена Рубињана са јерменске и Сердара Килича са турске стране. Први састанак одржан је у Москви у јануару 2022. године.
Већ у фебруару обновљени су директни летови између Јеревана и Истанбула. Наредни сусрети у Бечу били су посвећени практичним питањима као што су отварање границе, контакти међу људима, ваздушни карго саобраћај и транспортне везе.
Током лета 2022. две стране су се договориле да копнену границу отворе за држављане трећих земаља и носиоце дипломатских пасоша. Почели су и разговори о директном карго превозу.
Иако су ови кораци деловали технички, у стварности су представљали припрему за озбиљније политичке промене. Када се обнове летови, почне разговор о инфраструктури и процедурама преласка границе, дипломатија прелази у практичну фазу.
Земљотрес као прилика за приближавање
Разорни земљотрес који је 2023. године погодио Турску и Сирију отворио је нови простор за сарадњу.
Јерменија је послала спасилачке тимове и хуманитарну помоћ која је прешла преко деценијама затворене границе. Касније је јерменски министар спољних послова Арарат Мирзојан посетио Анкару.
Иако је повод био хуманитарни, посета је показала спремност Јеревана за директан дијалог са Анкаром чак и без формалних дипломатских односа.
Конкретни кораци у 2024. и 2025. години
Током 2024. године разговори су постали конкретнији. Специјални представници састали су се код граничног прелаза Маргара–Алиџан, где су разговарали о инфраструктури, визном режиму, процедурама преласка границе и транспортним могућностима.
Године 2025. Пашињан је посетио Истанбул и састао се са председником Реџепом Тајипом Ердоганом. Након тога контакти су настављени на међународним форумима.
На новом састанку у Јеревану разговарало се о обнови железничке пруге Ђумри–Карс, електроенергетским везама, мосту код Анија, ширењу авио-линија и додатном поједностављивању граничних процедура.
До тог тренутка дијалог је постао систематичан, а не више повремен.
Јереван све више криви Москву
Недавни избори у Јерменији могли би додатно да убрзају овај процес. Власт сада може да тврди да њена спољнополитичка линија има подршку грађана, што Пашињану даје више простора да нормализацију са Турском представи као пут изолације ка Европи.
Истовремено, Јерменија се све више удаљава од Русије, упркос чињеници да је Москва деценијама била њен главни регионални ослонац.
Посебно осетљиво питање остаје Карабах. После пораза у Другом карабашком рату, Пашињанов табор све чешће је кризу представљао као последицу недовољне руске подршке.
Такво тумачење пребацило је пажњу са унутрашњих проблема – стања војске, слабости институција и дипломатских пропуста – на спољног партнера.
Коцкање са западном подршком
Кључно питање остаје: да ли Јерменија заиста добија безбедносне гаранције заузврат или само дипломатску подршку?
Западне престонице могу говорити о европској будућности Јерменије, али остаје нејасно да ли су спремне да преузму одговорност за њену безбедност у случају нове кризе.
Да ли су спремне да бране земљу смештену у једном од најсложенијих региона света, између Турске, Азербејџана, Ирана и Грузије?
Одговор на то питање и даље није јасан.
Став Москве према нормализацији
Позиција Русије према јерменско-турској нормализацији сложенија је него што се често представља.
Москва се не противи отварању комуникационих праваца и смањењу тензија између две земље. Напротив, више пута је подржала мир, стабилност и деблокаду транспортних веза.
У јуну је руско Министарство спољних послова поново нагласило да поздравља процес нормализације. Истакнуто је да Русија и Турска деле интерес за миран и предвидив Јужни Кавказ и да се тај циљ може остварити кроз регионални формат сарадње „3+3“.
Из перспективе Москве, сама нормализација није проблем.
Избор пред Јерменијом
Опасност почиње онда када се нормализација користи не као пут ка регионалној равнотежи већ као средство геополитичког удаљавања од Русије.
Москва може подржавати мир између Јерменије и Турске, али ће природно бити забринута ако се тај процес користи за потискивање Русије са Јужног Кавказа или претварање Јерменије у платформу за западни притисак.
Турска, чини се, такође разуме тај ризик. Зато Анкара жели напредак у односима са Јереваном, али не по цену нарушавања прагматичне равнотеже коју је годинама градила са Москвом.
У томе лежи суштински изазов Пашињанове политике. Под заставама отворености, нормализације и европског избора, Јерменија ризикује да постане још једна тачка притиска у постсовјетском простору.
За спољне актере то може бити корисно, али за саму Јерменију може значити нове ризике.
Мир или нова конфронтација?
Данас се Јереван налази пред тешким избором. Један пут подразумева пажљиву нормализацију са Турском уз очување стратешке равнотеже и снажних веза са Русијом.
Други води ка убрзаном окретању Западу, политичком удаљавању од Москве и нади да ће Европска унија и НАТО заменити старе безбедносне ослонце Јерменије.
Судећи по досадашњим потезима, Пашињан све више фаворизује другу опцију.
Међутим, Јужни Кавказ је сувише осетљив простор за нагле геополитичке експерименте. Ако се нормализација односа Јерменије и Турске искористи за претварање Јерменије у нови фронт сукоба између Запада и Русије, регион би могао добити још једно жариште нестабилности уместо дуго очекиваног мира.
Зато јерменско-турски дијалог данас захтева не само дипломатску подршку већ и трезвену процену његових последица. Отворена граница може постати пут ка развоју. Не сме постати пут ка новој конфронтацији.
