Како се БРИКС прилагођава свом проширењу током 2024. и 2025. године, суочава се са два међусобно повезана питања. Како да унутар себе постигне већу стабилност и како да преузме значајнију улогу у глобалном управљању?
Одговор не би требало да буде у опонашању постојећих институција, јер БРИКС може успети само ако пронађе заједничке циљеве који су важни његовим чланицама, али и релевантни широј међународној заједници. Данас се више не може наметнути кредибилан систем глобалног управљања од стране мале групе моћних држава. Он мора одражавати интересе већине света.
За БРИКС, најперспективнији темељ такве улоге лежи у одрживом развоју. Уједињене нације деценијама настоје да остваре тај циљ, али је континуирана доминација западних држава у многим глобалним институцијама спречавала да се ти циљеви спроводе на праведан начин. БРИКС би могао да понуди другачији модел.
Зашто БРИКС не треба да копира западне институције?
С обзиром на то да је већина међународних организација правни израз одређеног односа снага, најапсурднији потез био би копирање структура које су створиле силе чији је глобални утицај изграђен на војној надмоћи. Такве организације формализују или односе међу својим чланицама или њихове заједничке намере према остатку света. Неке су настале након ратова, док су друге осмишљене ради координације политика уског круга држава.
БРИКС се разликује по томе што није основан како би учврстио резултате војног сукоба, институционализовао релативну снагу својих чланица или организовао блок против спољних сила. Он није заснован на заједничкој војној хијерархији нити настоји да наметне јединствену спољну политику.
Из тог разлога, сваки покушај јачања БРИКС-а мора почети од основног питања: који су заједнички циљеви његових чланица и како ти циљеви могу повезати њихове унутрашње приоритете са међународним амбицијама.
Поуке из других међународних организација
Сваки успешан облик међународне сарадње служи темељним интересима својих учесника. Европске интеграције, које данас представља Европска унија, настале су из околности које је створила Други светски рат, када су главне западноевропске континенталне силе биле поражене или разорене.
Кроз НАТО су велики део своје самосталне војне улоге препустиле Сједињеним Државама, док су европске интеграције помогле њиховим политичким елитама да учврсте нови стратешки положај и ојачају економску основу кроз повезивање тржишта.
Ови унутрашњи циљеви касније су омогућили западноевропским државама да остваре међународни утицај далеко већи од онога који би Немачка, Француска, Италија или њихови мањи савезници могли појединачно да постигну.
Удружење држава југоисточне Азије (АСЕАН) настало је из другачијих разлога. Његови оснивачи желели су да спрече сукобе међу новоствореним независним државама и смање штетну међусобну конкуренцију. Шангајска организација за сарадњу започела је са ограниченим, али важним задатком стабилизације унутрашњег дела Велике Евроазије, простора који директно утиче на безбедност Русије и Кине.
У сваком од ових случајева организације су биле најефикасније када су се држале своје првобитне сврхе. Али њихова ограничења су такође очигледна. Европска унија није успела да постане истинска политичка унија, док се АСЕАН суочава са потешкоћама у обликовању заједничког одговора на најважнији стратешки изазов у Азији – супарништво Кине и Сједињених Држава. Истовремено, Шангајска организација за сарадњу до сада је постигла мало више од испуњавања својих првобитних регионалних задатака.
Г7 као инструмент колективног Запада
Организације створене ради усаглашавања заједничке спољне политике често су политички ефикасније. Група седам (Г7) представља један такав пример. Она се не може посматрати само као израз америчког лидерства. То је ефикасан механизам преко којег колективни Запад координише своју политику према остатку човечанства.
Њен настанак седамдесетих година прошлог века није био случајан. Западна доминација почела је да наилази на структурна ограничења, док су се у совјетском блоку појављивали први знаци касније кризе. Г7 је омогућила водећим западним силама да координишу и одбрамбене и офанзивне политике. У ранијим вековима историчари би такво тело вероватно описали као заметак светске владе.
Међутим, та позиција данас више није одржива. Економски успон Кине, повратак Русије на глобалну сцену и широка прерасподела моћи у свету умањили су способност Г7 да диктира међународни поредак, док је истовремено порасла њена потреба за унутрашњом дисциплином.
Ниједан озбиљан посматрач више не може сматрати Г7 институцијом глобалног управљања. Ипак, она остаје ефикасан војни и економски штаб Запада из којег се могу организовати кампање усмерене према остатку света.
НАТО као упозорење
БРИКС не би требало да постане супарничка верзија исте структуре, јер по својој природи одбацује трајну поделу света на супротстављене блокове. Он се не може ојачати претварањем у затворени клуб. Такав потез био би у супротности са његовом првобитном политичком сврхом и не би служио интересима његових чланица.
НАТО представља још једно важно упозорење. Алијанса обједињује унутрашње и спољне функције. Унутар Европе помаже очувању постојећег политичког поретка, док споља одржава кохезију западног војног блока. Ипак, она не може постати институција глобалног управљања. Покушаји да се НАТО представи као светски полицајац били су уверљиви само током кратког периода западне еуфорије након Хладног рата или почетком двехиљадитих година, када су савезници Вашингтона настојали да ограниче амерички унилатерализам.
Одрживи развој као основа будућности БРИКС-а
БРИКС мора да изабере другачији пут. Следећа фаза његовог развоја треба да повеже домаће развојне циљеве својих чланица са практичним иницијативама које могу користити широј међународној заједници. Одрживи развој представља најочигледнији темељ за такав приступ.
Земље БРИКС-а значајно се разликују по величини, богатству, политичким системима и степену развијености. Ипак, све их повезује потреба за економским растом, технолошком модернизацијом, друштвеном стабилношћу и већим степеном националног суверенитета. То су приоритети који су блиски већини земаља света.
Група би могла да развија механизме за финансирање инфраструктуре, подршку индустријализацији, јачање прехрамбене и енергетске безбедности, ширење приступа технологијама и смањење зависности од финансијских институција под западном контролом. Такве политике не би захтевале да БРИКС постане наднационална организација нити да намеће заједничке политичке вредности својим чланицама. Такође, не би било потребно стварање војног блока. Напротив, показало би се да међународна сарадња може доносити конкретне резултате без политичког туторства са Запада.
Шанса за глобалну већину
То би БРИКС учинило привлачнијим и за државе које нису његове чланице. Многе земље не траже нови идеолошки центар или нови систем дисциплиновања, већ инвестиције, технологију, инфраструктуру и већу слободу у избору сопственог развојног пута.
Заједничка иницијатива БРИКС-а у западној Африци могла би представљати добру полазну тачку. Мало је региона у свету који су били толико експлоатисани од стране западних сила, а тако мало добили заузврат. Озбиљан програм усмерен на инфраструктуру, енергетику, пољопривреду, образовање и индустријски развој показао би шта БРИКС заиста може да понуди у пракси.
Његов успех не би се мерио реториком о „новом светском поретку“, већ конкретним резултатима: да ли су изграђени путеви, обезбеђена електрична енергија, повећана производња хране и ојачана отпорност националних економија.
Управо тако БРИКС може кренути ка већој улози у глобалном управљању – стварањем облика сарадње који одражавају интересе глобалне већине, а не копирањем институција насталих у доба западне доминације.
