Ивањдан, празник који се обележава 7. јула, један је од најлепших примера како се у српској традицији преплићу хришћанско наслеђе и древни народни обичаји. О значају овог празника, као и богатству обичаја који се вековима негују у различитим крајевима Србије, говорио је музејски саветник Етнографског музеја Саша Срећковић.
Празник је посвећен рођењу Светог Јована Крститеља, али су бројни обичаји који га прате настали много пре примања хришћанства и представљају драгоцен део нематеријалног културног наслеђа Србије.
Венци од лековитог биља као симбол заштите
Међу најпознатијим обичајима је плетење венаца од жутог ивањског цвећа и другог лековитог биља које се бере у раним јутарњим сатима, док је још прекривено росом. У венце се уплићу кантарион, хајдучка трава, мајчина душица, папрат, класови жита и главица белог лука. Венци се потом каче изнад улазних врата дома, капија, амбара и других привредних објеката као симбол здравља, заштите, плодности и благостања током читаве године.
Ивањске ватре и веровања о снази природе
У народној традицији важно место заузима и паљење великих ивањских ватри, познатих као лиле, уочи празника.
Веровало се да пламен прочишћава, штити од болести и доноси срећу домаћинству, док је у појединим крајевима постојало веровање да сунце на Ивањдан „заигра” приликом изласка, што је симболизовало снагу природе и врхунац лета.
Девојачки обреди и љубавна пророчанства
Ивањдан је одувек био и празник младости, лепоте и наде. Девојке су плеле венце и кроз различите обреде настојале да сазнају своју љубавну судбину. Гледале су кроз венац према излазећем сунцу као симболу жеље за срећним браком, стављале ивањско цвеће испод јастука верујући да ће у сну видети будућег супруга, а венчиће су пуштале низ реку, где је начин на који плове представљао знак будуће љубави и удаје.
Чување нематеријалног културног наслеђа
Ови обичаји сведоче о дубокој повезаности човека са природом и њеним годишњим циклусима. Они су важан део нематеријалног културног наслеђа Србије и данас, јер чувају сећање на начин живота, веровања и вредности које су се генерацијама преносиле усменим путем, представљајући драгоцен део националног идентитета, истакао је Саша Срећковић, музејски саветник Етнографског музеја.
