Први светски рат донео је незапамћено страдање српског народа, посебно цивилног становништва у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом. Међу бројним невиним жртвама и заједничким трагедијама, једно име сија посебним сјајем храбрости и родољубља. То је Госпава Беатовић, поносна Херцеговка, мајка петоро деце и прва жена која је погубљена вешањем у Великом рату на основу пресуде аустроугарског војног суда.
Од херцеговачког крша до Подриња: Живот Госпаве Беатовић
Госпава Беатовић (рођена Додеровић) рођена је 1865. године у засеоку Додери код Гацка. У потрази за бољим животом, Госпава се након удаје за Павла Беатовића сели у источну Босну. Године 1897. породица долази у Братунац, где граде велику кућу и отварају трговину мешовите робе и кафану. Брзо су постали угледни домаћини, али и стубови националног отпора у Подрињу.
Њен супруг Павле био је поверљиви сарадник чувеног мајора Косте Тодоровића и организације „Народна одбрана”. Међутим, безбрижан живот и породична срећа брутално су прекинути након Видовданског атента у Сарајеву 1914. године.
Сурова окупација и хапшење породице Беатовић
Аустроугарске власти су одмах почеле са отвореним терором над српским становништвом. Дан након атентата, аустроугарски војници хапсе Госпавиног сина Ђорђа, а пред саму објаву рата Србији и њеног мужа Павла. Обојица су, под оптужбом за велеиздају, депортовани у злогласни логор Арад у Румунији, који је био права тамница смрти.
Остала сама са децом, ова храбра жена није поклекла. Преузела је на себе не само бригу о породици и имању, већ и опасну мисију свог супруга – помоћ српској војсци.
Храбри чин подрињске хероине: Помоћ мајору Кости Тодоровићу
Када је мајор Коста Тодоровић са својим Златиборским добровољачким одредом 31. августа 1914. године прешао реку Дрину и ослободио Братунац и Сребреницу, у Госпави Беатовић је пронашао кључног савезника.
Госпава је српској војсци предала драгоцене обавештајне податке, откривши тајно место где су Аустријанци при повлачењу сакрили оружје, војну архиву и ратни материјал.
Свестан да се српске снаге не могу дуго задржати на тој територији, мајор Тодоровић је понудио Госпави да је пребаци преко Дрине у Љубовију, на сигурно. Она је то одбила. Бојала се да би њено бекство додатно отежало већ претежак положај њеног мужа и сина у логору Арад. Та одлука је запечатила њену судбину.
Суђење и јавно вешање у Тузли
Чим се Златиборски одред повукао, Аустроугарска војска се вратила у Братунац. Откривши да је скровиште испражњено, брзо су сазнали ко је помогао Србима. Након што ју је неко потказао, Госпава је по највећем невремену, пешке, спроведена више од 100 километара до затвора у Тузли.
Пред војним преким судом, где је пресуда била донета и пре самог процеса, осуђена је на смрт. Казна је извршена 8. октобра 1914. године јавним вешањем у Тузли.
Остало је забележено да је ова српска мајка показала невиђену храброст пред вешалима. Није дозволила џелату да јој стави црни повез на очи, већ га је одгурнула и пред смрт из свег гласа викнула:
„Живела слобода! Живела Србија!”
Симбол несаломивог духа и вечно сећање
Госпава Беатовић се свесно жртвовала за своју породицу, свој народ и своју земљу. Њен гроб и данас стоји као сведочанство времена када су се част и отаџбина волели више од сопственог живота.
Њено име је уклесано на спомен-плочи на Саборној цркви у Тузли, заједно са осталим српским мученицима, уз поруку која обавезује будуће генерације: „Умрли сте за нас, зато живите у нама.”
