Испуњена Академија 28 и дуги редови испред улаза већ су најављивали спектакл какав се ријетко доживљава. Навикли смо на редове, али овдје су лица била у грчу између блажене смирености и ишчекивања, као да је свако од нас носио најтишу, а уједно и највећу наду вечери. Почело је спектакуларно: угасила су се свјетла и простор је у трен постао најинтимнија сцена коју смо икада дијелили. Двије виолине започеле су озбиљном музиком, али са толико енергије, прецизности и унутрашњег жара да је спектакл већ био у току прије него што је иједна ријеч изговорена. Био је то најљепши могући увод — звук који није пратио вече, него га је отворио и уздигао. Почео је бал менталних способности и није било посматрача. Од самог почетка осјетило се да ће публика учествовати, не као публика, него као најпотребнији саговорник. Немања Миловић, Иван Косогор и др Марко Јовашевић, у разговору који се професионално снимао с више камера и тонском опремом, баш као и свака стандардна епизода подкаста, започели су посебну епизоду Филтера која је већ у првим минутима превазишла све што смо од ње очекивали. Њихова пажња, мјера и одважност да остану присутни били су на највишем нивоу: нити један одговор није био површан, нити једно питање није остало без истинског сусрета.
Публика је учествовала одушевљеним аплаузом којим је испратила почетак, све док заједно нисмо установили правило да, због техничких могућности, аплауз ипак није пожељан, иако га је било више него заслужено, јер је свака изговорена мисао тражила барем толико признања. Прва дама из публике, вјерна гледатељка, започела је употпуњавање емисије и атмосфере питањем које је одмах подигло цијелу салу. Питања свих учесника била су питања свих нас, изговорена храбрије и јасније него што бисмо их сами себи поставили. А за разлику од уобичајеног, наши домаћини су учили од нас и то на најљепши начин: слушајући до краја, не прекидајући, допуштајући да тишина између ријечи буде једнако важна као и саме ријечи.
Откривали су шта значи присутност, шта значи аутентичност и гдје је данас за нас пакао, али су истовремено отварали и најсвјетлије излазе из њега. Вече је било најпотребнији разговор који смо у дужем периоду чули: оштро, њежно, прецизно и дубоко људско. Није било празног хода, није било улога које се играју, само тројица изузетних домаћина и сала која је дисала с њима у истом ритму. Свака реплика носила је тежину искуства и лакоћу истинске радозналости, а сваки поглед према публици потврђивао је да је ово био сусрет, а не наступ.Вече је прекратко трајало, а била нам је свима више него потребна — толико да смо на изласку још дуго стајали, као да не желимо да се вратимо у свијет у којем се овако ријетко говори и овако потпуно слуша. Била је то, без икаквог претеривања, једна од најљепших и најпотребнијих вечери које је Академија 28 угостила.
Небојша Лазић
