Име Фидел није му дато због неке дубоке теолошке поруке о верности, како су касније тврдили романтичари револуције. Дали су га кум Фидел Пино Сантос, пријатељ оца, у тренутку када нико други није имао бољу идеју. Ипак, то име је на крају постало пророчанство наопако окренуто: верност идеји, а не људима; истрајност у уверењу, чак и када то уверење почне да прождире све око себе.Фидел је био чисти гаљего – и по оцу Анхелу и по мајци Лини Руз. У Шпанији та реч не означава само порекло из Галиције. Означава тврдоглавост која се не савија, памет која увек тражи заобилазни пут, и храброст која често прелази у лудило. Анхел Кастро је то наслеђе претворио у 12.000 хектара шећерне трске, мали рудник никла и кућу у галицијском стилу у покрајини Оријенте. Био је човек који је рукама и главом изградио царство од ничега, а онда гледао како му син то царство систематски руши у име правде коју је управо у католичким школама научио да тражи.Прве школе биле су обичне. Онда је дошао језуитски колеџ Долорес у Сантијагу, а касније и чувени Белен у Хавани.
Тамо су га учили дисциплини, логици, и – што је најважније – осећају за правду. Језуити су били строги, шпански, често франкистички наклоњени, али су у младом Фиделу препознали нешто што се не заборавља: дечака који је претио да ће запалити очеву кућу ако га не пошаљу даље у школу. Десет или дванаест година, стоји пред мајком и каже: „Кажи му да ћу му попалити све ако ме спречи.“ Отац је попустио. То није била дечија обест. То је био први пут да је правда, онаква какву је он разумео, победила ауторитет.У Белену је био бриљантан ђак и још бољи спортиста. Играо је бејзбол као да је то једина ствар на свету која има смисла. Ретко је ишао у цркву, не зато што је већ тада био атеиста, него зато што му је било прече да расправља, да организује, да се бори. Језуити су му, како је касније признао, утицали на осећај правде. Дали су му алате: ригорозно мишљење, дисциплину воље, способност да издржи дуготрајну борбу. А он је те алате окренуо против свега што су они представљали.Годинама касније, када је револуција победила, исти тај Фидел ће национализовати управо те школе, истерати језуите и прогласити атеистичку државу. Правда коју је учио у католичком колеџу претворила се у правду која не трпи конкуренцију.
Породично имање је отишло „до ђавола“, како је говорила сестра Хуанита, која је избегла у Америку и наставила да се бори против брата. Рамон је остао на земљи, чувајући успомене на велики сто и молитву пре оброка. Раул је следио Фидела. А Фидел је остао веран само идеји која је почела да се формира између клупа језуитског колеџа.У томе и јесте цела прича. Католички колеџ није га учинио свецем. Учинио га је човеком који је веровао да правда мора бити апсолутна. А апсолутна правда, када једном изађе из учионице и уђе у политику, ретко остаје праведна. Она постаје оружје. И тада више није важно ко ју је први научио да се бори – важно је само ко је преживео њен ударац.
