Fakundo Santijago Seara, profesor istorije iz Kordobe, stigao je pred kamere Nebojše Lazića kao Argentinac koji o Kosovu i Metohiji govori kao o delu sopstvenog identiteta, a o Jasenovcu kao o činjenici koja se ne sme revidirati — ni u Buenos Ajresu, ni u Beogradu. Seara nema srpsko poreklo.
To je prva stvar koju sam ističe, kao da želi da skine svaku sumnju da je reč o sentimentalnom turizmu. Most ka Srbima, kaže, napravili su Emir Kusturica i Goran Paskaljević. Jugoslavija iz detinjstva podsećala ga je na Argentinu: mnogo porekla, jedan duh. Terenski rad tu analogiju nije poništio, nego ju je zaoštrio.
Danas u Kordobi drži predavanja o istoriji Srbije
Danas u Kordobi drži predavanja o istoriji Srbije i gleda kako Argentinac, kad prvi put čuje za Kosovo, Republiku Srpsku ili 1999, najteže shvati ono što zapadni narativ sistematski izostavlja: da postoji ogromna mašina koja od Srba pravi isključive krivce, dok se o Bratuncu, o bebama u Banjaluci i o celoj složenosti rata ćuti.
Knjigu koju piše naslovio je jednostavno i tačno: Ne razumem: soy argentino. Nije to samo putopis. To je pokušaj da se objasni dvostruka slepoća — argentinska prema Balkanu i srpska prema tome kako nas vidi stranac koji nije došao da nas teši, nego da nas razume. Prvo poglavlje počinje u Novom Sadu, leta 2018.
Srbija mu je druga kuća
Od tada se Srbija iz posete pretvorila u drugu kuću. Dolazio je na deset dana, ostajao mesecima. Obišao je gradove i sela, muzeje i spomenike, sakupio građu i naučio da uz Tomu Zdravkovića može da zaplače. Sarmu je proglasio omiljenim jelom.
Beograd je, u jednoj rečenici koja je već postala njegov zaštitni znak, uporedio sa ljubomornom devojkom iz srednje škole: zove, viče, ne da na miru — a kad legneš, kažeš sebi da je voliš, i ne znaš zašto.
„Malvini su Argentina, Kosovo je Srbija“
U emisiji je najjasnije odjeknula analogija koju Seara ne koristi kao retorički ukras. Kosovo i Metohija i Malvini, kaže, nisu diplomatska stavka nego deo identiteta. „Ne možete biti Srbin, a da ne razmišljate o povratku na Kosovo i Metohiju. To dolazi iznutra, ne samo od pojedinca, nego iz samog naroda i njegove priče.
Potpuno je isto i sa Argentinom. Mi nismo kompletna nacija sve dok ne povratimo Malvine.“ Analogija stoji tamo gde se suočavaju okupirana zemlja, istorijsko pamćenje i velike sile. Lomi se tamo gde se konteksti razilaze — ali Seara tu razliku ne krije.
On ne izjednačava ratove. Izjednačava osećaj da narod nije ceo dok mu je oduzeto ono što smatra svojim središtem.Kad je predsednik Argentine fotografisan sa predstavnicima Prištine, Seara se Srbima javno izvinio. U Beogradu je taj gest shvaćen kao prijateljstvo. U Buenos Ajresu je to bio politički rizik: reći da zvanična slika nije i narodna slika.
Šta za Fakunda znači biti „počasni Srbin“?
Tim potezom je pokazao šta za njega znači biti „počasni Srbin“ — ne kompliment na svečanosti, nego obaveza da se ne ćuti kad tvoja država pogreši prema prijatelju.Razgovor je otišao i tamo gde argentinska istorija dodiruje srpsku ranu. Posle 1945. Ante Pavelić i deo ustaškog rukovodstva stigli su u Argentinu.
Neko vreme su iz Buenos Ajresa vodili „vladu u egzilu“. Peron je primao i Nemce i ustaše. Seara to ne romantizuje. Vatikanske „pacovske kanale“ naziva vezom koja je „neverovatno dobro radila“.
Pričao je o Jasenovcu i Blagoju Jovoviću
Dinko Šakić, poslednji komandant Jasenovca, živeo je u Argentini decenijama, do izručenja 1998. Običan Argentinac, kaže Seara, često i ne zna ko je to bio. Zato je njegov apel da se Jasenovac ne revidira posebno težak: kad to kaže Argentinac, a ne Srbin, rečenica izlazi iz nacionalnog dvorišta i postaje međunarodna obaveza pamćenja. U istom dahu pomenuo je Blagoja Jovovića, čoveka koji je u Madridu uzeo pravdu u svoje ruke.
Poštovanje koje je iskazao nije bilo poklič za osvetu, nego priznanje da istorija ponekad ne čeka sudnice. Perona stavlja među ličnosti koje za njega nisu zdravica nego rang. Lazara i Miloša ne izjednačava mehanički sa San Martinom; zna gde je ep, a gde je državotvorni mit. Ali zna i ovo: narodi koji su preživeli poniženje prepoznaju jedni druge bez prevodioca.
„Postoji ozbiljan sistem propagande protiv Srba“
„Postoji ozbiljan sistem propagande protiv Srba“, rekao je u emisiji. Zato prihvataju samo delove istorije. Zato o Republici Srpskoj govore kroz jednu sliku, a drugu brišu. Searin posao, kako ga sam vidi, nije da Srbe brani iz sažaljenja. Njegov posao je da razbije lošu sliku činjenicama, predavanjima i upornošću čoveka koji u Kordobi drži čas o Kosovu kao da govori o Malvinima — jer za njega je to ista vrsta pitanja: da li narod sme da pamti ono što mu sile nalažu da zaboravi.
Na kraju večeri ostaje rečenica koja bi mogla da bude i naslov i zavet: Las Malvinas son argentinas. Kosovo i Metohija su srce Srbije. Između Kordobe i Beograda, između dresa i udžbenika, između sarme i istorije, Fakundo Santijago Seara traži isti kompas koji traži i emisija u kojoj je gostovao — kompas pravih vrednosti. Ne kao ukrasno geslo, nego kao pravac. Jer prijateljstvo koje prelazi dvanaest hiljada kilometara nema smisla ako ne ume da kaže istinu kad je najnezgodnije.
Pogledajte celu emisiju sa Fakundom Santijagom Searom:
