Факундо Сантијаго Сеара, професор историје из Кордобе, стигао је пред камере Небојше Лазића као Аргентинац који о Косову и Метохији говори као о делу сопственог идентитета, а о Јасеновцу као о чињеници која се не сме ревидирати — ни у Буенос Ајресу, ни у Београду. Сеара нема српско порекло.
То је прва ствар коју сам истиче, као да жели да скине сваку сумњу да је реч о сентименталном туризму. Мост ка Србима, каже, направили су Емир Кустурица и Горан Паскаљевић. Југославија из детињства подсећала га је на Аргентину: много порекла, један дух. Теренски рад ту аналогију није поништио, него ју је заоштрио.
Данас у Кордоби држи предавања о историји Србије
Данас у Кордоби држи предавања о историји Србије и гледа како Аргентинац, кад први пут чује за Косово, Републику Српску или 1999, најтеже схвати оно што западни наратив систематски изоставља: да постоји огромна машина која од Срба прави искључиве кривце, док се о Братунцу, о бебама у Бањалуци и о целој сложености рата ћути.
Књигу коју пише насловио је једноставно и тачно: Ne razumem: soy argentino. Није то само путопис. То је покушај да се објасни двострука слепоћа — аргентинска према Балкану и српска према томе како нас види странац који није дошао да нас теши, него да нас разуме. Прво поглавље почиње у Новом Саду, лета 2018.
Србија му је друга кућа
Од тада се Србија из посете претворила у другу кућу. Долазио је на десет дана, остајао месецима. Обишао је градове и села, музеје и споменике, сакупио грађу и научио да уз Тому Здравковића може да заплаче. Сарму је прогласио омиљеним јелом.
Београд је, у једној реченици која је већ постала његов заштитни знак, упоредио са љубоморном девојком из средње школе: зове, виче, не да на миру — а кад легнеш, кажеш себи да је волиш, и не знаш зашто.
„Малвини су Аргентина, Косово је Србија“
У емисији је најјасније одјекнула аналогија коју Сеара не користи као реторички украс. Косово и Метохија и Малвини, каже, нису дипломатска ставка него део идентитета. „Не можете бити Србин, а да не размишљате о повратку на Косово и Метохију. То долази изнутра, не само од појединца, него из самог народа и његове приче.
Потпуно је исто и са Аргентином. Ми нисмо комплетна нација све док не повратимо Малвине.“ Аналогија стоји тамо где се суочавају окупирана земља, историјско памћење и велике силе. Ломи се тамо где се контексти разилазе — али Сеара ту разлику не крије.
Он не изједначава ратове. Изједначава осећај да народ није цео док му је одузето оно што сматра својим средиштем.Кад је председник Аргентине фотографисан са представницима Приштине, Сеара се Србима јавно извинио. У Београду је тај гест схваћен као пријатељство. У Буенос Ајресу је то био политички ризик: рећи да званична слика није и народна слика.
Шта за Факунда значи бити „почасни Србин“?
Тим потезом је показао шта за њега значи бити „почасни Србин“ — не комплимент на свечаности, него обавеза да се не ћути кад твоја држава погреши према пријатељу.Разговор је отишао и тамо где аргентинска историја додирује српску рану. После 1945. Анте Павелић и део усташког руководства стигли су у Аргентину.
Неко време су из Буенос Ајреса водили „владу у егзилу“. Перон је примао и Немце и усташе. Сеара то не романтизује. Ватиканске „пацовске канале“ назива везом која је „невероватно добро радила“.
Причао је о Јасеновцу и Благоју Јововићу
Динко Шакић, последњи командант Јасеновца, живео је у Аргентини деценијама, до изручења 1998. Обичан Аргентинац, каже Сеара, често и не зна ко је то био. Зато је његов апел да се Јасеновац не ревидира посебно тежак: кад то каже Аргентинац, а не Србин, реченица излази из националног дворишта и постаје међународна обавеза памћења. У истом даху поменуо је Благоја Јововића, човека који је у Мадриду узео правду у своје руке.
Поштовање које је исказао није било поклич за освету, него признање да историја понекад не чека суднице. Перона ставља међу личности које за њега нису здравица него ранг. Лазара и Милоша не изједначава механички са Сан Мартином; зна где је еп, а где је државотворни мит. Али зна и ово: народи који су преживели понижење препознају једни друге без преводиоца.
„Постоји озбиљан систем пропаганде против Срба“
„Постоји озбиљан систем пропаганде против Срба“, рекао је у емисији. Зато прихватају само делове историје. Зато о Републици Српској говоре кроз једну слику, а другу бришу. Сеарин посао, како га сам види, није да Србе брани из сажаљења. Његов посао је да разбије лошу слику чињеницама, предавањима и упорношћу човека који у Кордоби држи час о Косову као да говори о Малвинима — јер за њега је то иста врста питања: да ли народ сме да памти оно што му силе налажу да заборави.
На крају вечери остаје реченица која би могла да буде и наслов и завет: Las Malvinas son argentinas. Косово и Метохија су срце Србије. Између Кордобе и Београда, између дреса и уџбеника, између сарме и историје, Факундо Сантијаго Сеара тражи исти компас који тражи и емисија у којој је гостовао — компас правих вредности. Не као украсно гесло, него као правац. Јер пријатељство које прелази дванаест хиљада километара нема смисла ако не уме да каже истину кад је најнезгодније.
Погледајте целу емисију са Факундом Сантијагом Сеаром:
