Када европски званичници говоре о миграцијама, њихов речник је богат узвишеним флоскулама – „хуманитарне вредности“, „људска права“, „поредак заснован на правилима“ и „подељена одговорност“. Ипак, иза те реторике крије се трансакциона стварност: јединствена и свеобухватна политика Европске уније о миграцијама и азилу своди се на један циљ – држати људе ван Европе, без обзира на људску цену и упркос свим заједничким вредностима ЕУ.
Деценијама Брисел одбија да се позабави коренским узроцима глобалног расељавања. То би захтевало суочавање са трајним колонијалним менталитетом – оним који глобални Југ, а нарочито Африку, посматра као складиште сировина за експлоатацију, док његово становништво препушта економском разарању и сукобима.
Како је покојни Муамер Гадафи једном отворено приметио, Африканци који иду ка Европи једноставно јуре богатство које им је одузето, остављајући њихове земље у сиромаштву – логика којој је тешко противречити.
Уместо да подстиче истински развој или равноправна партнерства, Европа своју стратегију заснива на измештању контроле граница у северноафричке државе-тампон зоне, претварајући суседне режиме у спољне тамничаре Тврђаве Европе.
Криза у Сеути и слабости европског система
Шок на граници у Сеути 30. и 31. јула разоткрио је потпуни банкрот и крхкост тог система. Када су десетине хиљада младих Мароканаца и миграната нагрнуле ка шпанској енклави, Европа се суочила не само са људским очајем, већ и са логичном последицом сопствене зависности од спољне безбедности.
Ипак, необичност онога што је уследило додатно је појачала сумње у то шта се заправо дешавало: већ следећег дана велика већина оних који су прешли границу вратила се у Мароко.
У нормалним околностима, људи који ризикују живот да би стигли на територију ЕУ не враћају се једноставно назад; чињеница да су се хиљаде њих тако брзо вратиле сугерише да талас није био искључиво аутентичан миграциони покрет, већ пре режирана демонстрација силе.
Рабат врло добро разуме колико је Брисел рањив. Кад год дође до дипломатских трвења, контрола границе изненада попусти, показујући да Северна Африка поседује крајњу асиметричну полугу над европском безбедношћу.
На крају, не треба изгубити из вида чињеницу да су и Сеута и Мелиља историјски мароканске територије под шпанском окупацијом – нерешени колонијални остатак који Рабат може да искористи кад год жели да изврши притисак на Мадрид.
Вашингтонски сигнали и мароканске амбиције
Међутим, криза у Сеути губи свој привид спонтаности када се посматра у светлу дипломатских сигнала који су долазили из Вашингтона. Упркос препознатљивој антиимиграционој реторици администрације Доналда Трампа, званични Вашингтон је недељама пре таласа миграната тихо показао до тада незабележену отвореност према територијалним амбицијама Рабата.
У извештају који прати закон о буџетским издвајањима Стејт департмента за фискалну 2027. годину, Одбор за апропријације Представничког дома експлицитно је навео да су Сеута и Мелиља „под управом Шпаније, смештене на мароканској територији и и даље предмет дугогодишњих мароканских претензија“.
Сводећи векове шпанског суверенитета на пуку административну контролу и подстичући дипломатске разговоре о будућности ових градова, такав језик је Рабату послао потенцијално важан сигнал: оспоравање шпанске контроле над енклавама могло би носити мањи политички ризик у Вашингтону него раније.
Тај сигнал је додатно појачан растућим незадовољством Вашингтона према шпанском премијеру Педру Санчесу због његовог одбијања да дозволи употребу америчких војних база за операције против Ирана, његовог гласног противљења израелској политици у Гази и заостајања Шпаније у издвајањима за одбрану.
Двоструки стандарди Европске уније
Криза је разоткрила лицемерје спољнополитичког естаблишмента ЕУ и оголила идеолошке пукотине широм Европе. Када се слични миграциони таласи дешавају на источним границама Европе, званичници у Бриселу, попут Каје Калас, одмах их проглашавају „хибридним ратовањем“ и егзистенцијалном претњом демократији.
Међутим, када кључни западни партнер у Северној Африци користи исте механизме притиска преко граница против непослушне државе чланице као што је Шпанија, реакција ЕУ постаје пример двоструких стандарда.
Изолација Мадрида није организована само из Вашингтона и Рабата, већ и из саме Европе, предвођене конзервативним владама непријатељски настројеним према Санчесовом чврстом пропалестинском ставу и његовом отпору доминантном атлантистичком консензусу.
Користећи настали хаос, влада италијанске премијерке Ђорђе Мелони брзо је суспендовала шенгенски режим слободног кретања са Шпанијом, поново уводећи граничне контроле како би политички казнила Мадрид. Земље удаљене попут Данске чак су позвале да Шпанија буде суспендована или искључена из Шенгена – реакција која никада није била усмерена према Немачкој када је 2015. примила више од милион тражилаца азила.
Уместо да стане у одбрану државе чланице, Европа је инструментализовала кризу, показујући да је Рабат успео да изазове секундарну системску кризу унутар саме Тврђаве Европе.
Шпанија, Палестина и геополитичке последице
Након избијања рата после октобра 2023. године, Шпанија се наметнула као најоштрији европски критичар израелних војних дејстава. Санчес је отишао даље од уобичајених дипломатских критика, формално признајући палестинску државу и више пута оптужујући Израел за геноцид у Гази, отворено називајући Израел геноцидном државом.
Користећи термин „геноцид“ више пута на међународној сцени, придружујући се тужби Јужне Африке пред Међународним судом правде и обустављајући трансфер оружја, Санчес је изоловао Шпанију од главног тока западне подршке.
То је, према овој интерпретацији, учинило Мадрид посебно рањивим на троструку геополитичку одмазду: Тел Авив је обезбедио обавештајну подршку, Вашингтон дипломатско покриће и зелено светло за мароканске претензије над енклавама, док је Рабат покренуо асиметрични миграциони притисак на Сеуту како би ослабио непослушну европску владу.
Мигранти као средство политичког притиска
Могућност геополитичке манипулације иза таласа у Сеути није у потпуности занемарљива. Како истичу бројни посматрачи, изненадни пробој границе имао је двоструку сврху: да европској крајњој десници обезбеди снажно антимигрантско оружје и истовремено казни Санчесову владу због њене принципијелне спољне политике.
Реакције израелских званичника – попут амбасадора при УН Денија Данона, који је исмевао ванредно стање у Шпанији, и министра националне безбедности Итамара Бен Гвира, који је захтевао да Мадрид „отвори своја врата“ за становнике Газе – откриле су јасну жељу за одмаздом због шпанског признања палестинске државе и оптужби за геноцид.
Било да је реч о директној сарадњи или стратешком поклапању интереса, спој мароканских територијалних амбиција, америчког притиска због војних база и трговине и израелског незадовољства створио је асиметрични обруч око Шпаније.
У том оквиру, Мароко је деловао као оперативни чекић на терену, док су Вашингтон и Тел Авив обезбеђивали дипломатско покриће, претварајући људски очај у Сеути у намерни, мултинационални удар усмерен на слабљење непопустљиве европске администрације.
Крах концепта „Тврђаве Европе“
Овај геополитички обруч открива основну структурну ману у срцу европског система екстернализоване контроле граница. Претварајући расељене људе у дипломатску валуту, а суседне државе у незаменљиве тамничаре, Тврђава Европа није обезбедила своје границе – већ их је претворила у нестабилне тачке притиска које стране силе могу активирати кад год пожеле.
На терену у Сеути, непосредне жртве овог стратешког надметања остају хиљаде младих Мароканаца и миграната заглављених између грубе шпанске безбедносне политике и режима у Рабату који сопствену омладину посматра као потрошну преговарачку монету.
Уместо стабилности коју Брисел непрестано проповеда, овај трансакциони модел оставља европску политику изложену спољним уценама. Све док Европа буде зависила од спољашње репресије уместо од решавања структурних узрока глобалне неједнакости, њен јужни обод остаће отворена линија раседа – спремна да буде активирана сваки пут када њени ауторитарни партнери одлуче да затраже већу цену.
