Kad sam bio mali, imao sam rijetku sreću da je moja tetka, Slobodanka „Seka“ Đorović, igrala košarku za jugoslovensku reprezentaciju; dok je moj ujak (doduše drugo koljeno, ali blizak kao da je prvo), sad već pokojni, Zoran Glasović „Ždero“, igrao u jugoslovenskoj rukometnoj reprezantaciji. Prije svakog puta u inostranstvo, a bilo ih je sijaset, svako od njih dvoje bi me upitalo: Šta bi ti da ti donesem iz te i te zemlje?, na šta sam ja uvijek odgovarao k’o iz topa (i pri tome sa nepatvorenom dječijom nadom): Majmuna!
Svaka porodica ima svoje rituale, a jedan od naših je bio da i Seka i Ždero na to toliko moje majmunoželanije odgovore pitanjem koje nipošto ne bi predstavljalo nagli ili potpuni majmunadocid; ali je, ipak, otvaralo mogućnost da i sam učestvujem u izboru rezervnog poklona, a koje je glasilo ovako: A, šta ako ne bude majmuna? Ja k’o ja, i na to pitanje bih odgovorio k’o zapeta puška: Profesorsku katedru! Naime, baka Milena je često znala s ljubavlju gledati neku sliku na kojoj (već tada uveliko pokojni deda Batrić) sjedi za katedrom, a učenici i učenice ga slušaju otvorenih usta. Ja sam tad žarko želio da baka nekad tako gleda moju sliku (a, istini za volju, svidjela mi se i energija koja je strujala između njega i talebe, premda tad nisam znao da se to tako zove; a, kad bolje razmislim, sve mi se čini da se i nije zvalo tako, jer je u to vrijeme energija mahom bila električna), a za to mi je, jelte, bila neophodna jedna prava pravcata profesorska katedra! Kakav bi to bio ritual u kome se pitanja vrlih pitaoca ne bi pojavila baš tri puta? Pišljiv nekakav! Stoga bi, na moj samopodrazumijevajući katedratični odgovor, uvijek dolazilo i treće (i konačno) pitanje: A, ako ne bude katedri?, na šta bih ja već izvalio nešto netemeljno, najčešće nešto što su moji rođaci, Dejo i Tanja, već imali; pa bih tako (ako ništa) smanjio sasvim nepotrebni i krajnje neopravdani negativni jaz između sebe i njih. Pozitivni jazovi su, kao što im i samo ime kaže: pozitivni. Obično bi mi ta treća želja bila ispunjena i ja bih bio iskreno sretan, kao što to samo djeca znaju.
Ali, ne lipši mago do zelene trave, jedne godine je Seka otputovala sa reprezentacijom za Peru, da bi se ispostavilo da se tamo majmuni serbez prodaju; kao, recimo, kod nas na pijaci kokoške. Seka k’o Seka, a ja sam joj bio ispao iz oka, nije časa časila nego je odmah kupila majmuna, da ispuni želju svom majmunoljubnom sestriću. Pošto je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila ne samo zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti, nego i zajednica ravnopravnih košarkašica i košarkaša, to i preostalih jedanaest košarkašica kupiše sebi svaka po majmuna. Kad su stigle u hotel, ispostavilo se da su majmuni malo divlji, pa su se dvije košarkašice iselile iz svoje sobe, da bi se u nju uselilo svih dvanaest majmuna. Da stvar bude gora, one im u tu novopečenu majmunhanu donesoše toliko različitog voća da su jadni majmuni dobili proliv, a kako im ćenef-kultura još uvijek nije bila na visokom nivou, cijela soba se izmetnu u malo posraniji luksuzni zoološki vrt. Smijte se vi, smijte, ali ova priča ima tužan kraj!
Naime, Seka i njene drugarice nisu imale pojma da je i za majmune potreban pasoš (tad još nije bilo ove demokratije, đavo je odnio, u kojoj će majmuni zaimati i diplomatske pasoše), pa su majmunima samo obukle pelene (da ne idu u avion baš baš čin čiplak) i ponijele ih na ramenu na aerodrom, sve u pratnji jugoslovenskog ambasadora u Peruu. Da ne duljim, ta granična milicija u Peruu, to se s merhametom nikad srelo nije, i cjeloživotne nade jednog (tad još) sarajevskog maksumčeta nisu ih se ni najmanje dotakle. Haram im bilo na oba svijeta! Ne bi druge, Seka i njene drugarice ostaviše dvanaest majmuna na staranje ambasadoru, i vratiše se u Jugoslaviju, aman kao da su se po onoj majmunhani valjale, ko biva k’o pokisle, da ne rečem k’o posrane. Ja sam to osujećenje svih mladalačkih nadanja mojih jedva preživio, ako sam uopšte, posebno jer sam već bio nadomak cilja. Srećom tad nije bilo skapjova i ovih današnjih saltaneta, pa nesuđenog majmuna nisam nikad ni vidio, jer smo za cijelu priču saznali tek naknadno. Seki sam i danas zahvalan što je tada „odigrala na prvu loptu“ i bez razmišljanja krenula da mi ispuni želju. Što reče ono dijete u Olovci koja piše srcem: Više volim maminu sestru nego svoju, jer mamina sestra mi je tetka, a moja mi nije ništa. Bilo kako bilo, već sam tada čvrsto odlučio da se nikada neću baviti dilpomatijom, jer ta diplomatija svojata tuđe majmune.
Prošlo je otad ihahaj godina, i za vrijeme zalivskog rata, onog s kraja devedesete i s početka devedeset i prve (rekoh da ne pomiješate s ovom sadašnjom agdali frtutmom), jedna je sarajevska firma odlučila da iskoristi jeftine aranžmane u „zemljama regiona“ (mene će kasnije zapasti da mi i taj region bude moj), i tako ja i čitava grupa putnika završimo u pust-pustom Misiru. Ja sam, naravno, bio vodič grupe, iako nikad prije toga nisam bio u Egiptu. (To neće biti jedini put da vodam ljude po zemlji u kojoj sam se po prvi put obreo zajedno s njima, ali jeste bio prvi i samim tim i najupečatljiviji. Ruku na srcem ja i dan danas mislim da nema ničeg dosadnijeg od vodanja ljudi po mjestima na kojima si već bio).
Elem, mi u Egipat, prvo u Kairo (bakina sestra, teta Nata, je Kairo uvijek smatrala srednjeistočnim Sarajevom, pa ga je shodno tome i oslovljavala u srednjem rodu, vazda ponavljajući Lijepo je Kairo, a svi smo znali da nikad nije bila u Kairu, što ne znači da Kairo nije lijepo), a po tom i u Skenderiju (mi bi reci Aleksandriju), kad istom na pijaci u Skenderiji majmundžija prodaje majmune. Pošto u Bosni nikad niko fajde od mišljenja vidio nije, to ja bez razmišljanja odmah lijepo kupim majmuna na licu mjesta; a, poučen Sekinim iskustvom, odlučim i da ću da se potrudim i da mu vaktile obezbijedim neophodnu papirologiju. Kaže Ašraf, naš lokalni vodič: Trebaće ti i ljekarsko, al’ to ću ti ja kad dođemo u Masr. Nisam znao da Arapi Kairo zovu Misir, pa ga upitah: Zar nismo sad fil Masr? Kaže: Nismo, brate, sad smo u Al Iskenderiji, te tako shvatih da je Masr samo Kairo, a ostalo je ostalo, kao u onoj sevdalinci Srdo moja, ne srdi se na me, jer ako se ja nasrdim na te, sva nas Bosna pomiriti neće, ni sva Bosna, ni Hercegovina, ni sva sela oko Sarajeva, iz čega se lijepo vidi da sva sela oko Sarajeva nisu ni u Bosni, a kamo li u Hercegovini. Vidi, rekoh sam sebi, imaju ista geografska odstupanja k’o i mi.
Kad smo stigli u Masr (naški: Kairo, a jest lijepo Kairo, što jest jest) ja pohitim polako da ostavim majmunče u hotelsko banjče, pa ću da siđem u foaje i potražim Ašrafa, da ga malo držim za riječ. Kažu da sam u tome posebno dobar. I stvarno, kad vas ja uhvatim za riječ postaćete mnogo bogougodniji nego što ste ikad stvarno bili naumili. Nađoh Ašrafa i on mi kaže: To ti je sto dolara i miran si. Ja se popnem u sobu, uzmem sto dolara, sprpljam ono malo majmuna u onu hajvan putnu kućaru, siđem na recepciju, sav se naperio k’o i ja ću s Ašrafom. Kaže Ašraf: Daj pare i sjedi, uživaj; koji ćeš mi ti đavo! Kako ćeš, rekoh, sam s majmunom? Kaže: Ne treba mi ni majmun, hon Masr, habibi (što bi mu ga reci: Ovo ti je Misir, dragi moj).
Ode Ašraf i vrati se s ljekarskim. Naravoučenije: Misir je ko Švajcarska, sve što vam treba dobijete, samo morate da platite. U stvari, ruku na srce, Misir je mnogo bolji od tih raznoraznih Švajcarskih, jer biste po tim bjelosvjetskim Švajcarskim sve morali tegarit’ i majmuna, a i pitanje je da li bi se majmun pokazao kao zdrav, što bi samo još više nepotrebno zapetljalo stvari. Lijepi Misir!
Nastavismo mi da hodimo lijepijem Misirom, a ja samo jednu brigu brinem: Kako da majmuna sretno dovedem u bratsku mu nesvrstanu Jugoslaviju. Dođe i taj dan, mi na aerodrom, ja s hajvan kutijom, kaže meni onaj rentgen doktor misirski, što provjerava šta je ko na rentgen tutno: Šta vam je to? Rekoh: Majmun! Kaže: Znate li da je to protivzakonito. Kad uskoči Ašraf, kaže: Zna, zna! Kaže rentgendrot: Moje je da provjerim! I jest čovjek provjerio, pa valjda kad je vidio da znam, lijepo se povukao, jer na istoku je znanje moć, a mislim da mu je i Ašraf dao koji dolar, da ga pohvali što tako lijepo predstavlja Misir. I jest ga lijepo predstavio, i danas volim tu zemlju.
Elem, ja već na aerodromu, prošao sigurnosnu provjeru na ulazu, pa velim sebi: Na konju sam. Kad, nije konj, nego vještica. Naka haka, iz JATa, znači naša, našla se pravit’ pametna, eto k’o sad mi k’o ona k’o ne da da dotjeram majmuna do duvara. Kaže: Gospodine, trebali ste majmuna poslati kargo službom, ne može majmun s vama u kabinu. Ja već razmišljam šta će biti s majmunom, siročetom, kad je budem odležavao. Hoće li ga Mišana (kraljica majka) prihvatiti ko svog, dok njen majmun (ko biva ja) bude ležao negdje u nekakvom misirskom kavezu. Kad, istom, nije nikakav paganski „deus” ex machina, al’ jest naš pilot, ljudina. Kaže njemu ona svraka što, k’o biva, ne da majmunu u avion, a tačno mi iz pogleda vidi da ću je odležat’, pa traži zaštitu u kapetanu: Gospodine Konstadinoviću, objasnite ovom mladiću da ne može s majmunom u kabinu. Gledam ja Konstadinovića i razmišljam je li baš puno veća kazna ako ubiješ dvoje ljudi đuture, kad on pogleda kroz ono prozorče na onoj hajvan kutiji i (kao i da je sam oduvijek želio majmuna), pogleda me odozdo skroz dječačkim pogledom, kao što može samo odrasta muškarac, čim zaboravi da je odrastao i povika: Pravi majmun, živi! Rekoh: Pravi pravcati, živi živcati! Kaže Konstadinović meni: Presladak je, a onda se okrene svraki i kaže: Pusti, bre, čoveka, nije let za Ameriku! Dok joj se na lice ucrtavao moto svih pobijeđenih jugoslovenskih birokratkinja svih vremena: Radite šta hoćete, nije moj avion!, ona mi dade kartu za ukrcavanje i tu vam se ja i Nusa (tako mi je rekao Ašraf da je njemu rekao majmundžija da se majmun zove, a jest mi se poslije odazivao na to ime, tako da… nikad ne reci…) ukrcasmo u avionče.
Nedelja je, slijećemo mi na sarajevsko aerodromče i ja se ‘oćkam-nećkam da li da Nusu sa sve hajvan kutijom propustim kroz rentgen il’ da jok, kad će naš rentgendrot: Šta vam je to u tome? Rekoh: Majmun! Kaže: Đuj (sa sve mehkim ć) majmun u ned’lju! Ja, koji sam sve vrijeme leta tumbao po glavi šta bi mogli da mi kažu u Sarajevu oni koji bi da se ispriječe između mene i mog djetinjeg sna, ostadoh zatečen. To sa nedeljom mi nije palo na pamet. Što, rekoh, koja je razlika između majmuna u nedelju i majmuna u ponedeljak. Kaže: Vel’ka! Ned’ljom nema veterinara! Jest velika razlika. Što jest jest. Ja se već naoštrio da ću da se svađam: I šta sad, treba majmuna da ostavim ovde dvadeset i četiri sata jer vi nemate veterinara, kad me carinik pogleda kao sumosošedšega. Kome, ba, da ga ostaviš? Meni? Da mu ja puštam šarene leptirove. Kući ti njega nosi! Meni ti pasoš ostavi. Dopalo mi se kako razmišlja naš rentgendrot, a jest tih dana bila i neka kriza leptirova, sjećam se da je jedna rodica moja bila rekla, baš prije nego što ću ja za Egipat, da je raskinula s momkom jer nema više leptirića, ali me zagolicalo to s pasošem, pa rekoh da ja njega za svaki slučaj pitam… Što će vam, rekoh, pasoš? Kaže: Garancija da’š doć’ sutra da platiš carinu. Vidim ja… i mi smo Švajcarska, sve će se to sredit’ s malo para i bez puno zakeranja, i tako i bi, ali sutra – a to je već druga priča.
Eliezer Papo za Kompasinfo
