Кад сам био мали, имао сам ријетку срећу да је моја тетка, Слободанка „Сека“ Ђоровић, играла кошарку за југословенску репрезентацију; док је мој ујак (додуше друго кољено, али близак као да је прво), сад већ покојни, Зоран Гласовић „Ждеро“, играо у југословенској рукометној репрезантацији. Прије сваког пута у иностранство, а било их је сијасет, свако од њих двоје би ме упитало: Шта би ти да ти донесем из те и те земље?, на шта сам ја увијек одговарао к’о из топа (и при томе са непатвореном дјечијом надом): Мајмуна!
Свака породица има своје ритуале, а један од наших је био да и Сека и Ждеро на то толико моје мајмуножеланије одговоре питањем које нипошто не би представљало нагли или потпуни мајмунадоцид; али је, ипак, отварало могућност да и сам учествујем у избору резервног поклона, а које је гласило овако: А, шта ако не буде мајмуна? Ја к’о ја, и на то питање бих одговорио к’о запета пушка: Професорску катедру! Наиме, бака Милена је често знала с љубављу гледати неку слику на којој (већ тада увелико покојни деда Батрић) сједи за катедром, а ученици и ученице га слушају отворених уста. Ја сам тад жарко желио да бака некад тако гледа моју слику (а, истини за вољу, свидјела ми се и енергија која је струјала између њега и талебе, премда тад нисам знао да се то тако зове; а, кад боље размислим, све ми се чини да се и није звало тако, јер је у то вријеме енергија махом била електрична), а за то ми је, јелте, била неопходна једна права правцата професорска катедра! Какав би то био ритуал у коме се питања врлих питаоца не би појавила баш три пута? Пишљив некакав! Стога би, на мој самоподразумијевајући катедратични одговор, увијек долазило и треће (и коначно) питање: А, ако не буде катедри?, на шта бих ја већ извалио нешто нетемељно, најчешће нешто што су моји рођаци, Дејо и Тања, већ имали; па бих тако (ако ништа) смањио сасвим непотребни и крајње неоправдани негативни јаз између себе и њих. Позитивни јазови су, као што им и само име каже: позитивни. Обично би ми та трећа жеља била испуњена и ја бих био искрено сретан, као што то само дјеца знају.
Али, не липши маго до зелене траве, једне године је Сека отпутовала са репрезентацијом за Перу, да би се испоставило да се тамо мајмуни сербез продају; као, рецимо, код нас на пијаци кокошке. Сека к’о Сека, а ја сам јој био испао из ока, није часа часила него је одмах купила мајмуна, да испуни жељу свом мајмунољубном сестрићу. Пошто је Социјалистичка Федеративна Република Југославија била не само заједница равноправних народа и народности, него и заједница равноправних кошаркашица и кошаркаша, то и преосталих једанаест кошаркашица купише себи свака по мајмуна. Кад су стигле у хотел, испоставило се да су мајмуни мало дивљи, па су се двије кошаркашице иселиле из своје собе, да би се у њу уселило свих дванаест мајмуна. Да ствар буде гора, оне им у ту новопечену мајмунхану донесоше толико различитог воћа да су јадни мајмуни добили пролив, а како им ћенеф-култура још увијек није била на високом нивоу, цијела соба се изметну у мало посранији луксузни зоолошки врт. Смијте се ви, смијте, али ова прича има тужан крај!
Наиме, Сека и њене другарице нису имале појма да је и за мајмуне потребан пасош (тад још није било ове демократије, ђаво је однио, у којој ће мајмуни заимати и дипломатске пасоше), па су мајмунима само обукле пелене (да не иду у авион баш баш чин чиплак) и понијеле их на рамену на аеродром, све у пратњи југословенског амбасадора у Перуу. Да не дуљим, та гранична милиција у Перуу, то се с мерхаметом никад срело није, и цјеложивотне наде једног (тад још) сарајевског максумчета нису их се ни најмање дотакле. Харам им било на оба свијета! Не би друге, Сека и њене другарице оставише дванаест мајмуна на старање амбасадору, и вратише се у Југославију, аман као да су се по оној мајмунхани ваљале, ко бива к’о покисле, да не речем к’о посране. Ја сам то осујећење свих младалачких надања мојих једва преживио, ако сам уопште, посебно јер сам већ био надомак циља. Срећом тад није било скапјова и ових данашњих салтанета, па несуђеног мајмуна нисам никад ни видио, јер смо за цијелу причу сазнали тек накнадно. Секи сам и данас захвалан што је тада „одиграла на прву лопту“ и без размишљања кренула да ми испуни жељу. Што рече оно дијете у Оловци која пише срцем: Више волим мамину сестру него своју, јер мамина сестра ми је тетка, а моја ми није ништа. Било како било, већ сам тада чврсто одлучио да се никада нећу бавити дилпоматијом, јер та дипломатија својата туђе мајмуне.
Прошло је отад ихахај година, и за вријеме заливског рата, оног с краја деведесете и с почетка деведесет и прве (рекох да не помијешате с овом садашњом агдали фртутмом), једна је сарајевска фирма одлучила да искористи јефтине аранжмане у „земљама региона“ (мене ће касније запасти да ми и тај регион буде мој), и тако ја и читава група путника завршимо у пуст-пустом Мисиру. Ја сам, наравно, био водич групе, иако никад прије тога нисам био у Египту. (То неће бити једини пут да водам људе по земљи у којој сам се по први пут обрео заједно с њима, али јесте био први и самим тим и најупечатљивији. Руку на срцем ја и дан данас мислим да нема ничег досаднијег од водања људи по мјестима на којима си већ био).
Елем, ми у Египат, прво у Каиро (бакина сестра, тета Ната, је Каиро увијек сматрала средњеисточним Сарајевом, па га је сходно томе и ословљавала у средњем роду, вазда понављајући Лијепо је Каиро, а сви смо знали да никад није била у Каиру, што не значи да Каиро није лијепо), а по том и у Скендерију (ми би реци Александрију), кад истом на пијаци у Скендерији мајмунџија продаје мајмуне. Пошто у Босни никад нико фајде од мишљења видио није, то ја без размишљања одмах лијепо купим мајмуна на лицу мјеста; а, поучен Секиним искуством, одлучим и да ћу да се потрудим и да му вактиле обезбиједим неопходну папирологију. Каже Ашраф, наш локални водич: Требаће ти и љекарско, ал’ то ћу ти ја кад дођемо у Маср. Нисам знао да Арапи Каиро зову Мисир, па га упитах: Зар нисмо сад фил Маср? Каже: Нисмо, брате, сад смо у Ал Искендерији, те тако схватих да је Маср само Каиро, а остало је остало, као у оној севдалинци Срдо моја, не срди се на ме, јер ако се ја насрдим на те, сва нас Босна помирити неће, ни сва Босна, ни Херцеговина, ни сва села око Сарајева, из чега се лијепо види да сва села око Сарајева нису ни у Босни, а камо ли у Херцеговини. Види, рекох сам себи, имају иста географска одступања к’о и ми.
Кад смо стигли у Маср (нашки: Каиро, а јест лијепо Каиро, што јест јест) ја похитим полако да оставим мајмунче у хотелско бањче, па ћу да сиђем у фоаје и потражим Ашрафа, да га мало држим за ријеч. Кажу да сам у томе посебно добар. И стварно, кад вас ја ухватим за ријеч постаћете много богоугоднији него што сте икад стварно били наумили. Нађох Ашрафа и он ми каже: То ти је сто долара и миран си. Ја се попнем у собу, узмем сто долара, спрпљам оно мало мајмуна у ону хајван путну кућару, сиђем на рецепцију, сав се наперио к’о и ја ћу с Ашрафом. Каже Ашраф: Дај паре и сједи, уживај; који ћеш ми ти ђаво! Како ћеш, рекох, сам с мајмуном? Каже: Не треба ми ни мајмун, хон Маср, хабиби (што би му га реци: Ово ти је Мисир, драги мој).
Оде Ашраф и врати се с љекарским. Наравоученије: Мисир је ко Швајцарска, све што вам треба добијете, само морате да платите. У ствари, руку на срце, Мисир је много бољи од тих разноразних Швајцарских, јер бисте по тим бјелосвјетским Швајцарским све морали тегарит’ и мајмуна, а и питање је да ли би се мајмун показао као здрав, што би само још више непотребно запетљало ствари. Лијепи Мисир!
Настависмо ми да ходимо лијепијем Мисиром, а ја само једну бригу бринем: Како да мајмуна сретно доведем у братску му несврстану Југославију. Дође и тај дан, ми на аеродром, ја с хајван кутијом, каже мени онај рентген доктор мисирски, што провјерава шта је ко на рентген тутно: Шта вам је то? Рекох: Мајмун! Каже: Знате ли да је то противзаконито. Кад ускочи Ашраф, каже: Зна, зна! Каже рентгендрот: Моје је да провјерим! И јест човјек провјерио, па ваљда кад је видио да знам, лијепо се повукао, јер на истоку је знање моћ, а мислим да му је и Ашраф дао који долар, да га похвали што тако лијепо представља Мисир. И јест га лијепо представио, и данас волим ту земљу.
Елем, ја већ на аеродрому, прошао сигурносну провјеру на улазу, па велим себи: На коњу сам. Кад, није коњ, него вјештица. Нака хака, из ЈАТа, значи наша, нашла се правит’ паметна, ето к’о сад ми к’о она к’о не да да дотјерам мајмуна до дувара. Каже: Господине, требали сте мајмуна послати карго службом, не може мајмун с вама у кабину. Ја већ размишљам шта ће бити с мајмуном, сирочетом, кад је будем одлежавао. Хоће ли га Мишана (краљица мајка) прихватити ко свог, док њен мајмун (ко бива ја) буде лежао негдје у некаквом мисирском кавезу. Кад, истом, није никакав пагански „deus” ex machina, ал’ јест наш пилот, људина. Каже њему она сврака што, к’о бива, не да мајмуну у авион, а тачно ми из погледа види да ћу је одлежат’, па тражи заштиту у капетану: Господине Констадиновићу, објасните овом младићу да не може с мајмуном у кабину. Гледам ја Констадиновића и размишљам је ли баш пуно већа казна ако убијеш двоје људи ђутуре, кад он погледа кроз оно прозорче на оној хајван кутији и (као и да је сам одувијек желио мајмуна), погледа ме одоздо скроз дјечачким погледом, као што може само одраста мушкарац, чим заборави да је одрастао и повика: Прави мајмун, живи! Рекох: Прави правцати, живи живцати! Каже Констадиновић мени: Пресладак је, а онда се окрене свраки и каже: Пусти, бре, човека, није лет за Америку! Док јој се на лице уцртавао мото свих побијеђених југословенских бирократкиња свих времена: Радите шта хоћете, није мој авион!, она ми даде карту за укрцавање и ту вам се ја и Нуса (тако ми је рекао Ашраф да је њему рекао мајмунџија да се мајмун зове, а јест ми се послије одазивао на то име, тако да… никад не реци…) укрцасмо у авионче.
Недеља је, слијећемо ми на сарајевско аеродромче и ја се ‘оћкам-нећкам да ли да Нусу са све хајван кутијом пропустим кроз рентген ил’ да јок, кад ће наш рентгендрот: Шта вам је то у томе? Рекох: Мајмун! Каже: Ђуј (са све мехким ћ) мајмун у нед’љу! Ја, који сам све вријеме лета тумбао по глави шта би могли да ми кажу у Сарајеву они који би да се испријече између мене и мог дјетињег сна, остадох затечен. То са недељом ми није пало на памет. Што, рекох, која је разлика између мајмуна у недељу и мајмуна у понедељак. Каже: Вел’ка! Нед’љом нема ветеринара! Јест велика разлика. Што јест јест. Ја се већ наоштрио да ћу да се свађам: И шта сад, треба мајмуна да оставим овде двадесет и четири сата јер ви немате ветеринара, кад ме цариник погледа као сумосошедшега. Коме, ба, да га оставиш? Мени? Да му ја пуштам шарене лептирове. Кући ти њега носи! Мени ти пасош остави. Допало ми се како размишља наш рентгендрот, а јест тих дана била и нека криза лептирова, сјећам се да је једна родица моја била рекла, баш прије него што ћу ја за Египат, да је раскинула с момком јер нема више лептирића, али ме заголицало то с пасошем, па рекох да ја њега за сваки случај питам… Што ће вам, рекох, пасош? Каже: Гаранција да’ш доћ’ сутра да платиш царину. Видим ја… и ми смо Швајцарска, све ће се то средит’ с мало пара и без пуно закерања, и тако и би, али сутра – а то је већ друга прича.
Елиезер Папо за Компасинфо
