Драган Хамовић један је од најзначајнијих савремених српских песника, али и прозни писац, есејиста, историчар књижевности и књижевни критичар. Аутор је бројних песничких књига, међу којима се издвајају „Мракови, руге“, „Поткровље“, „Меко језгро“, „Матична књига“, „Извод из матичне књиге“ и „Измештеник“, док се у својим есејима и студијама бавио питањима културног памћења, идентитета и духовног наслеђа српског народа.
Његово стваралаштво обједињује личну и колективну историју, породично памћење и национално искуство, због чега његове књиге представљају важан допринос савременој српској култури.
У новој епизоди подкаста Компас, водитељ Петар Вучановић разговарао је са Драганом Хамовићем о поезији, памћењу, идентитету, завичају и месту човека у савременом свету. Разговор је отворио једно од најважнијих питања данашњице: да ли је поезија и даље потребна човеку у 21. веку?
Поезија као пројављење смисла
На самом почетку емисије Хамовић је подсетио на суштинску природу песничког стварања кроз реченицу која је уједно постала и један од најупечатљивијих делова разговора:
„Поезија је пројављење смисла у моменту који вас продрма.“
Говорећи о самој природи поезије, он је истакао да је њено значење дубоко укорењено у самом пореклу речи:
„Поезија је по етимологији стваралаштво, стварање.“
Током разговора покренуто је питање шта то поезија може да пружи човеку, а што не може ниједна друга врста уметности. Да ли је за разумевање поезије неопходно образовање или добра песма сама проналази пут до сваког човека? Управо кроз ова питања отворена је тема односа савременог човека према духовности, унутрашњем животу и потреби за смислом.
Спасоносни анахронизам
Посебну пажњу привукла је Хамовићева ранија одредница поезије као „спасоносног анахронизма“. На питање од чега нас данас поезија спасава, уследио је одговор који представља један од централних мотива читавог разговора:
„Ако говоримо о духовној ситуацији, о људској ситуацији 21. века, онда јој можемо придати разне ознаке као што је: хладноћа, обездушеност, залуталост у себи и међу другима и све то су последица онога што зовемо брзина, површност и нека врста заробљености у том ритму, у том току који не води никуда или бојимо се све ближе нас води ка пропасти.“
У наставку разговора Хамовић је нагласио да нас поезија спасава управо од те обездушености, површности и губитка дубљег односа према себи и другима. Кроз културу и поезију, како је истакао, човек разговара са самим собом и са сопственом дубином.
Разматрајући духовне изазове савременог доба, гости су се осврнули и на питање човекове узохољености и уверења да је постао самодовољан, те да је човек данас често склон да себе постави на место које му не припада, заборављајући сопствена ограничења и потребу за смислом који превазилази материјални свет.
Меко језгро детињства и завичаја
Значајан део разговора био је посвећен Хамовићевом песничком путу, од првих књига до данас. Посебно место заузела је збирка „Меко језгро“, у којој се песник враћа детињству и завичајним сликама.
„Меко језгро“ је нутрина која нас чини живим.
Разговор је отворио и теме Краљева, породичног наслеђа, првих успомена и онога што човека обликује у најранијем периоду живота. Хамовић је говорио о томе колико завичај наставља да живи у човеку чак и онда када га физички напусти.
У том контексту постављено је и питање човековог односа према прецима и пореклу. Посебно је наглашена мисао да човек не може у потпуности разумети себе уколико не покуша да разуме оне који су живели пре њега.
„Онај ко не може да разуме његове претке, не може ни себе да разуме.“
Лекције из памћења
Када лична успомена пређе границе породичне приче, она постаје део колективног памћења. Управо том темом Хамовић се бавио у својим књигама и есејима, а нарочито у „Лекцијама из памћења“.
У емисији је покренуто питање колико данашњи човек може да научи из историјских искустава и колективног памћења које, како се често истиче, све више слаби под налетом брзог живота и непрестаног прилива информација.
Посебно емотиван део разговора односио се на трагедију Крагујевца и Краљева у октобру 1941. године, када је од стране нациста стрељано око 5.000 људи. Хамовић је том приликом подсетио на сведочење једног официра Вермахта који је деценијама касније писао о тим злочинима и оставио реченицу која и данас звучи застрашујуће:
„Дали смо им добру лекцију, говорећи о стрељању у Краљеву и Крагујевцу, тако да је у Србији неко време било мирно.“
Кроз ову тему разговор је прешао на питање памћења као предуслова опстанка једног народа.
Идентитет, Косово и духовни темељи
Говорећи о српском идентитету, Хамовић је нагласио важност духовног и културног наслеђа које се преноси кроз генерације. Посебно место у разговору добили су Жича, Студеница, Маглич, Косово и Метохија, као простори који у српској култури имају далеко дубље значење од географског.
Као један од најупечатљивијих тренутака емисије издвојиле су се речи:
„Да није епског памћења, да није Литургије, али у корелацији једнога са другим. Да наши преци током трајања Пећке патријаршије или касније нису имали сваке недеље пред собом ликове Немањића који су били оличење оне својствености и оне слободе којој треба тежити, ми бисмо одавно престали да будемо под овим именом и презименом.“
У наставку је говорио и о Андрићевом запажању из есеја о Петру Кочићу, које сведочи о спремности предака да трпе сиромаштво и тегобе живота како би сачували сопствени идентитет, име и духовно наслеђе.
Као посебан пример вишевековног трајања поменута је и Велика Хоча, коју је Хамовић описао као пример вишестолетног континуитета живота и опстајања на усамљеном метохијском острву.
Савремени човек као измештеник
Завршни део разговора био је посвећен савременом човеку. Полазиште за ову тему представљала је Хамовићева књига „Измештеник“, у којој се појављује човек удаљен од сопственог природног простора и духовног упоришта.
Постављено је питање да ли је данас већи измештеник онај који је напустио завичај или онај који је напустио самог себе. Такође се разговарало о утицају технологије, друштвених мрежа и сталне повезаности на осећај усамљености и губитка припадности.
На самом крају разговор се вратио на почетно питање. Ако човек данас све брже живи, све мање памти и све више се удаљава од својих корена, да ли му је поезија потребнија него икада?
А да ли му је поезија заиста потребнија него икада, добићете одговор у новој емисији нашег подкаста.
Погледајте целу емисију:
