Постоје реченице великих писаца које временом престају да буду само део књижевности и почињу да звуче као питања упућена будућим генерацијама. Једна од таквих реченица налази се у „Дневнику писца“ Фјодора Михајловича Достојевског, где руски писац, говорећи о Европи свог времена, износи једну од најоштријих критика модерне цивилизације.
„Европа се налази уочи пада, уочи пада свеопштег и ужасног! Мравињак који се у њој саздао без Цркве и Христа, из основе пољуљаним моралним начелима, начелима која су погубила све опште и све апсолутно – тај је мравињак, велим, сав поткопан.“
Ове речи написане су 1880. године, у времену када Европа није изгледала као цивилизација пред рушењем. Напротив. Индустријализација је убрзано мењала континент, наука је доносила нова открића, градови су расли, железница је повезивала државе, капитал се умножавао, а политичке идеје либерализма, социјализма и демократије све снажније обликовале европско друштво.
И управо је у томе Достојевски видео опасност.
Он никада није гледао само оно што се налази на површини, увек га је занимало шта се налази иза тих бљештавих светала и боја наизглед савршеног склада.
За њега питање будућности Европе није пре свега питање њених парламената, банака, фабрика или војске. То је питање човека и његовог односа према добру, злу, слободи, жртви и Богу.
Европа која је заборавила темељ на коме је настала
Достојевски није Европу посматрао као варварски или безвредан простор. Напротив, његов однос према Европи био је дубоко противречан и због тога много занимљивији од једноставног одбацивања Запада.
Европу је познавао, волео њену културу и дивио се њеним великим делима. Али је истовремено веровао да је европска цивилизација почела да се одваја од хришћанског извора из којег је, по његовом схватању, историјски израсла.
Његова мисао може се разумети овако: једно друштво може наследити институције, законе и политичке облике претходних векова, али ако изгуби морални идеал који је те институције створио, онда саме институције временом постају празна форма.
Зато Достојевски пише да су грађански идеали увек повезани са моралним идеалима.
„Грађански идеали увек су право и органски повезани са идеалима моралним.“
За њега, дакле, није довољно направити добар закон. Питање је какав човек тај закон треба да поштује.
Није довољно прогласити слободу. Питање је шта ће човек учинити са слободом.
Није довољно написати реч „братство“. Питање је да ли човек заиста може другог човека да доживи као брата.
Управо ту почиње његова критика модерног света.
„Били би браћа, биће и братство“
Достојевски је био дубоко неповерљив према идеји да се људско братство може створити искључиво политичким уређењем.
У „Дневнику писца“ он пише:
„Били би браћа, биће и братство. Ако нема браће, никаквим ‘установљењем’ нећете добити братство.“
Ова реченица открива једну од централних мисли његове зрелe политичке и религиозне филозофије.
Човек се не може променити само споља.
Можете променити државни систем, донети нове законе, увести нове институције, променити начин избора власти, прогласити једнакост и слободу – али тиме још нисте створили доброг човека.
Достојевски управо зато исмева покушај да се братство произведе декретом. Ако људи нису постали браћа повезани истинском љубављу, никаква институција неће магично створити братство међу њима.
У тој мисли већ се налази читав свет његових романа.
Раскољников покушава да своју моралну изузетност претвори у право да пређе границу добра и зла.
Кирилов у „Злим дусима“ долази до идеје човека који треба да постане бог.
Иван Карамазов се суочава са питањем шта остаје од морала када се изгуби вера у Бога.
А Достојевски у свом публицистичком делу исту драму преноси са појединца на читаву цивилизацију.
„Мравињак“ без Христа
Зашто онда Достојевски користи тако необичну слику – мравињак?
Зато што је мравињак савршена метафора за цивилизацију која је изузетно организована, али више не зна зашто постоји.
Мрави имају своје улоге. Систем функционише. Све је уређено. Сваки део има своју функцију.
Али мравињак нема одговор на питање смисла.
Управо тај страх Достојевски види у модерној Европи.
Цивилизација може постати огромна, богата, научно напредна и технички савршено организована, а да истовремено изгуби заједнички одговор на најосновнија питања.
Шта је човек?
Шта је добро?
Шта је зло?
Зашто не треба убити другог човека?
Зашто треба жртвовати нешто своје за другога?
Да ли постоји истина која је изнад државе, новца, класе и индивидуалне воље?
И, најважније за Достојевског, да ли постоји нешто изнад човека?
Његов одговор је – Христос.
Зато он не говори само о слабљењу религије. Он говори о губитку самог темеља на коме је, по његовом схватању, изграђена европска морална свест.
„Четврти сталеж“ долази
Достојевски затим прелази са духовног на друштвено-политички ниво.
„Наилази четврти сталеж, лупа, наваљује на врата, и ако му се не отвори, разбиће врата.“
Под „четвртим сталежом“ мисли на нову масовну друштвену снагу – радничке и сиромашне слојеве који су у XIX веку све више постајали политички организовани.
Европа је већ била потресена индустријализацијом, класним разликама, радничким покретом, социјализмом и револуционарним идејама. Париска комуна из 1871. године оставила је снажан утисак на европску политичку мисао.
Достојевски осећа да се приближава велики сукоб.
Али он тај сукоб не види само као сукоб богатих и сиромашних.
У његовим очима, много је страшније то што револуционарни покрет може постати побуна против читавог дотадашњег моралног поретка.
„Он неће старе идеале, и одбацује сваки дотад постојећи закон. На компромисе, на уступке, неће пристати; подупирачима зграду неће спасити. Уступци само распаљују, а он жели све.“
За Достојевског је то тренутак када социјално незадовољство може прерасти у потпуно одбацивање традиције, религије и моралних ограничења.
Да ли новац може спасити цивилизацију?
Достојевски потом набраја оно што је у очима његових савременика представљало снагу модерне Европе:
парламентаризам, грађанске теорије, богатство, банке, науку.
И каже да све то може пасти ако је темељ већ поткопан.
„Сви ти парламентаризми, све грађанске теорије које се сад исповедају, сва закупљена богатства, банке, науке… све ће се то срушити за један тренутак.“
Овде треба бити опрезан.
Достојевски није пророк који је дао прецизан календар будућих европских догађаја. Он пише у конкретном историјском тренутку и његове процене морају се читати у контексту XIX века.
Али оно што је занимљиво јесте његово питање.
Шта се дешава када економски систем постане снажан, а човек изгуби морални разлог да тај систем чува?
Шта се дешава када институције постоје, али више нема заједничког идеала који их повезује?
Шта се дешава када се људима обећа материјално ослобођење, а истовремено им се каже да више не постоји ништа свето?
Достојевски се управо тога плаши.
„Човекобог“ против Богочовека
Овај сукоб код Достојевског добија и дубоко теолошки облик.
У једном од најснажнијих пасуса он пише:
„Произошло је суочавање двеју најсупротнијих идеја које су само могле постојати на земљи: човекобог је срео Богочовека, Аполон Белведерски Христа.“
То је можда најкраћа формула његовог погледа на кризу модерности.
„Човекобог“ је човек који жели да сам постане мера свега.
Он више не прима истину – он је ствара.
Он више не прима морал – он га одређује.
Он више не прихвата границу – он је сам поставља.
Насупрот њему стоји Христос, односно Богочовек.
Зато је Достојевском хришћанство много више од система веровања. Оно је одговор на питање шта је човек.
Човек је слободан, али његова слобода није произвољност.
Човек има достојанство, али није сам себи бог.
Човек може да се усавршава, али се његово усавршавање не састоји у томе да све више господари другима.
Оно се састоји у способности да воли, да се жртвује и да другог човека види као личност.
Достојевски није желео пропаст Европе
Ово је можда најчешће погрешно тумачење његових речи.
Након што предвиди европски потрес, Достојевски као да унапред одговара онима који би га оптужили да се радује европској несрећи:
„А ја разве радујем се?“
Не.
„Ја само предосећам да је подведен резултат.“
То је важна разлика.
Достојевски не пише као човек који мрзи Европу и жели њену пропаст.
Он пише као човек који верује да је Европа кренула путем који ће је довести до великог унутрашњег судара.
Његова критика је утолико оштрија што је у њој присутно разочарање.
Он савршено преознаје величину Европе у сваком могућем смислу и због тога истовремено страхује за њену душу.
Од појединца до цивилизације
Када се овај пасус чита заједно са „Злочином и казном“, „Злим дусима“ и „Браћом Карамазовима“, постаје јасно да Достојевски заправо читавог живота поставља једно исто питање.
Шта се дешава када човек покуша да буде потпуно слободан од сваког вишег закона?
У „Злочину и казни“ то питање поставља појединац.
У „Злим дусима“ оно постаје политички програм.
У „Браћи Карамазовима“ оно постаје духовна и метафизичка трагедија.
У „Дневнику писца“ исто питање постаје питање цивилизације.
Зато „мравињак“ није само слика Европе.
То је упозорење шта се може догодити сваком друштву које покуша да сачува спољашњи облик цивилизације након што изгуби унутрашњи разлог због којег та цивилизација постоји.
„Не институција, већ човек“
Достојевски се, на крају, увек враћа човеку.
Не верује да ће нови систем сам створити новог човека.
Он обрће редослед.
Прво човек мора да се промени, па тек онда институција може бити здрава.
„Не ‘начело само свему’ јесте лично усавршавање, него и наставак свега и исход.“
То је суштина његове мисли.
Цивилизација се не спасава само законима.
Не спасава се само новцем.
Не спасава се само науком.
Не спасава се ни политичким системом.
Све то може бити важно, али Достојевски сматра да ништа од тога не може заменити оно што се дешава у човеку.
А ако човек изгуби способност да разликује добро од зла, онда ће пре или касније и његове институције почети да одражавају ту кризу.
Шта нам онда данас значи Достојевски?
Не значи да сваку његову прогнозу треба прихватити као пророчанство.
Не значи ни да треба некритички прихватити његов поглед на Европу, модерност или политички поредак XIX века.
Али значи да је питање које поставља и даље изузетно тешко избећи.
Може ли цивилизација дуго да живи само од својих институција ако више нема заједничко разумевање добра?
Може ли се братство створити законом ако људи нису постали браћа?
Може ли слобода опстати ако човек више не прихвата никакву одговорност?
И може ли друштво сачувати своју хуманост ако човека почне да посматра само као произвођача, потрошача, гласача, припадника класе или део великог система?
Достојевски би, судећи по овом тексту, рекао да се одговор не налази прво у систему.
Налази се у човеку.
А за њега, иза питања о човеку увек стоји још једно питање – питање Христа.
Зато је његова слика „мравињака без Цркве и Христа“ много више од политичког коментара написаног пре готово век и по.
То је слика цивилизације која може имати све – осим одговора на питање зашто све то има.
А управо зато Достојевски на крају не пита само хоће ли Европа преживети.
Он пита:
Шта ће остати од човека ако преживи цивилизација, али у њој више не буде места за оно што човека чини човеком?
