Српска култура се опростила од једног од својих највећих и најсвестранијих стваралаца – Ђорђа Кадијевића, човека који је током дугог и плодног живота био истински синоним за ренесансну ширину духа. Као еминентни филмски и телевизијски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар, Ђорђе Кадијевић је оставио неизбрисив, монументалан траг у југословенској и српској кинематографији и културној баштини.
Рођен у Шангају 1933. године, Кадијевић је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, што је поставило чврст естетски и интелектуални темељ за све његове потоње стваралачке фазе. Ипак, шира јавност га најбоље памти као филмског визионара који је храбро отварао нове жанрове и померао границе визуелног израза.
Пионир српског хорора и ратне драме
Кадијевић је у историју наше кинематографије уписан као утемељивач српског хорор жанра. Његово ремек-дело „Лептирица“ (1973), снимљено према приповеци Милована Глишића, стекло је култни статус и остало упамћено као један од најстрашнијих и најупечатљивијих филмова југословенске телевизије, који и данас фасцинира публику широм региона. Поред хорора, његов опус је снажно обележен и ратном тематиком, кроз антологијске наслове попут филмова „Празник“ (1967) и „Дивље семе“ (1967), у којима је на аутентичан начин преиспитивао људску природу и морал у ратним временима.
Ликовни и критички дух: Паралелно са филмом, Кадијевић је био један од најцењенијих ликовних критичара, оштар на перу, префињеног укуса, и дугогодишњи хроничар културних збивања који је деценијама обликовао ликовну сцену Србије.
„Вук Караџић“: Споменик српској култури и европски тријумф
Круну Кадијевићеве телевизијске каријере представља култна серија „Вук Караџић“ (1987). Ово капитално дело, снимљено поводом два века од Вуковог рођења, до данас је остало највећи и најкомплекснији телевизијски подухват на овим просторима. Кроз 16 епизода, Кадијевић је мајсторски приказао не само живот реформатора нашег језика, већ и читаву епоху, рађање модерне српске државе, њене устанке и културно буђење у 19. веку.
Значај ове серије препознала је и цела Европа. На престижном фестивалу у Риму, серија „Вук Караџић“ освојила је гран-при Гран Награда Европе (Grand Prix d’ Europe), заувек се уписавши у Ризницу европске културне баштине Унеска (UNESCO). Кадијевић је у овој серији окупио глумачку елиту предвођену Предрагом Манојловићем, Александром Берчеком и Петром Божовићем, креирајући дело које је истовремено било историјска читанка, уметнички тријумф и трајни споменик српској писмености.
Редитељ о свом ремек-делу: „То више нико не може да сними“
Сам Ђорђе Кадијевић је до краја живота са посебним поносом, али и благом сетом говорео о свом највећем телевизијском остварењу. Отворено је истицао естетску и материјалну монументалност овог пројекта, говорећи да је данас једноставно немогуће поновити такав подухват.
„Данас нико више не може да сними серију ‘Вук Караџић’. Не зато што нема добрих редитеља или глумаца, већ зато што нема те продукције, те државе и те амбиције која би уложила толико средстава и енергије у један културни пројекат од националног значаја“, често је наглашавао Кадијевић.
За њега, ова серија није била пука биографија једног човека, већ епопеја о васкрсу српског народа, осликана кроз филмску естетику каква се ретко виђала и на светском нивоу. Сматрао је да је то дело у које је уткано све знање, искуство и љубав према сопственој култури и историји.
Ђорђе Кадијевић није био само редитељ и критичар. Био је мислилац и чувар естетских вредности који је кроз сваки кадар и сваку написану реч подсећао српско друштво на важност културе, историје и уметничке истине. Благородно сећање на његов лик и бесмртно дело остају трајно уткани у темеље српске културне повеснице.
