Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 1849. године у Шапцу. Као практичар и као теоретичар – предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији – дао је суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату.
Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио – куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу: готово да га и не помињемо – зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.
Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Пруској, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску: тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску.
Ватрено крштење и ратни успеси
Убрзо је дошло и „ватрено крштење“: у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф Штаба Моравске дивизије.
Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао, командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се потом војничка срећа окренула на бугарску страну.
Генералова удовица је, много касније, за лист „Политика“ говорила како је, после паничног повлачења пред Бугарима, стигло наређење да се 11. пук десеткује – стрељањем.
Онда је, наводно, Цинцар-Марковић изашао пред пук и поручио краљу Милану да стреља прво њега, спасивши своје људе. Без обзира на то супротстављање, код краља Милана је брзо напредовао кроз чинове и кроз војну хијерархију.
Војна реформа краља Милана
Краљ Милан је крајем 1897. године постављен за команданта активне војске, коју је, за кратко време, успео да – препороди. Ојачао је састав пешадијских пукова, подмладио старешински кадар, организовао дотад невиђене маневре, градио велике војне објекте, набавио савремено оружје…
Српска војска је пре реформе под Милановом палицом, била међу реткима у Европи без савремених пушака „репетирки“, и њена пешадија, која је морала после сваког хица да убацује метак у цев, трпела би велике губитке у окршају са било којим савремено наоружаним непријатељем.
Кад су стигли и нови топови, а краљ-отац намеравао да их набави још, одступио је са функције допола обављена посла, иначе би се Србија још брже наоружала – толико је Милан у тај посао био уложио себе.
Начелник штаба краља Милана у време војне реформе
Начелник штаба краља Милана у време војне реформе био је генерал Димитрије Цинцар-Марковић, који је, како пише Слободан Јовановић, „уживао глас теоријски најспремнијег ђенералштабног официра“.
Јовановић примећује да је краљ Милан „гонио антидинастичаре и радикале“, али и да „из тога не треба извести да је тражио улизице; напротив, он је волео да се окружи људима од вредности“.
Управо је генерал Цинцар-Марковић руководио великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године. Српска пешадија почињала је да личи на европске.
Краљ Александар и Драга Машин
Краљ Милан је у лето последње године 19. века одлучио да се не враћа у Србију, згражен веридбом свог сина с некадашњом дворском дамом, удовицом Драгом Машин.
Разлика у годинама била је мања него између новоизабраног француског председника и његове супруге, али, времена су другачија. Србија се хватала за главу због тога што чини млади краљ.
Војска је у отпору краљевој женидби Драгом Машин била истрајнија чак и од цркве (коју је водио рођак и кум Цинцар-Марковића, митрополит Инокентије), међу незадовољницима нашао се се и генерал Цинцар-Марковић, али се убрзо поколебао и стао уз краља.
Удовица Цинцар-Марковића говорила је новинарима да се он до краја одупирао краљевој женидби, што Слободан Јовановић не сматра вероватним, с обзиром на то да генерал због тога није пензионисан, као други.
На пример, као генералштабни пуковник Александар Машин, који ће касније наредити убиство Димитрија Цинцар-Марковића на кућном прагу.
На челу владе Србије
Краљ Александар је 1902. чика Мити, како га је од детињства звао, тада команданту Активне војске и сенатору, понудио место председника министарског савета (Владе).
Цинцар-Марковић се са Живојином Мишићем (према војводином сведочењу) опкладио у ручак да неће прихватити положај, али је, после три дана интензивних разговора са краљем, на крају то ипак прихватио.
Међу историчарима постоји хипотеза да је услов Цинцар-Марковића да преузме премијерско место био да краљ пристане на развод са краљицом Драгом.
Удовица Марија Цинцар-Марковић, девојачко Маргетић, унука последњег секретара дубровачког кнеза, касније ће сведочити да је генерал иницирао мирно удаљење краљице, која би отпутовала у аустријску бању Франценсбад, данас Франтишкове Лазње у Чешкој, и више се, попут краљице Наталије, не би враћала у Србију.
Путовање је, наводно, било планирано – за недељу дана после преврата.
Влада просвећеног апсолутизма
Др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи о последњем владару из лозе Обреновића пише да је при доношењу одлуке о саставу кабинета краљ интензивно размишљао о влади на чијем ће челу бити „добар војник“, недоступан политичким интригама које распаљују „котеријске страсти“.
О Цинцар-Марковићевој влади говорило се као о влади просвећеног апсолутизма.
Већ 14. децембра 1902. влада је почела да говори о потреби сузбијања „разуздане“ штампе. Краљ и краљица су нападани непрекидним алузијама и претњама, а народ је позиван на буну. Полиција је забрањивала такве написе, а радикалске судије су редовно ослобађале оптужене.
„Мали журнал“ је писао да је Србији потребна револуција као у Француској… Дневни лист је најављивао да ће „зликовачка власничка крв упрскати улице, а мозак ће им се просипати по калдрми“.
Политичка криза и борба за власт
Александар Обреновић је све више тонуо у бригу, а његово самопоуздање је копнило. Почео је да верује да га може спасти само јак војнички кабинет.
Послао је позив генералу Димитрију Цинцар-Марковићу, који је у двору чекао краљев указ о новој влади.
У суседној соби, премијер Вујић и министар финансија Михаило Поповић су владара убеђивали да не узима војно министарство и не гази у реакцију, јер ће на тај начин изгубити престо. Саветовали су му да позове на консултације представнике свих странака, и он је то прихватио, али су они одбили да направе концентрациону владу.
Тако је 20. октобра формирао владу Пере Велимировића, састављену махом од непознатих политичара. Партијци су партијашили, скупштинска већина је била „танка“ и краљ се поново окренуо генералу Цинцар-Марковићу.
Русија и последња обреновићевска влада
Документа из руског архива показују да је Петроград поручио Србији да је, дабоме, она независна држава, али да би постојала велика опасност по династију у случају „антинародне политике“ и „реакције“, другим речима – у случају окретања ка Аустрији и уклањања радикала са власти.
У Европи, од Бечког конгреса 1815. до Првог светског рата, тзв. мале силе у време владавине тзв. концерта великих сила биле су у ограниченој мери суверене, јер су о њиховој судбини у крајњој инстанци одлучивале велике силе.
Они су, наиме, већ неко време делили власт у Србији с напредњацима. Краљев покушај да састави тространачку владу са радикалском већином није успео.
На располагању су му остале само мање познате политичке личности, које су 20. новембра 1902. пристале да уђу у владу генерала Цинцар-Марковића.
Задржао је пуковника Василија Антонића, шефа дипломатије, као доказ да неће мењати спољну политику. У последњој обреновићевској влади нашла су се тројица генерала, четворица радикала и по напредњак и либерал.
У Русији су сумњали у русофилију председника владе Цинцар-Марковића. Тим пре што је „конкурентском“ Црном Гором владао књаз, будући краљ а вечити деспот, који је за себе говорио да је „русоман“, па је тражено јасно и гласно изјашњавање.
Зато је Цинцар-Марковић морао на поклоњење.
Према документу из руског архива који цитира др Сузана Рајић, председник српске владе је у поверљивом разговору изнео руском посланику у Београду Чарикову програм свог кабинета.
Нагласио је да ће унутрашња политика бити строго уставна (Русија тада још није ни имала устав – прим. аут.), да ће нови избори бити у јануару 1903, а да ће сређивање државних финансија и даље бити у центру пажње.
Цинцар-Марковић је доказивао Чарикову да су гласине како је антируски расположен неосноване, да је његов деда служио 1811. при руској војсци, да је лично познавао цара Александра Првог и да он никада није одступио од породичних традиција.
Ни Цинцар-Марковић, а ни краљ Александар нису веровали у заверу
Све до смрти, Александар Обреновић је слепо веровао да његови официри неће прекршити заклетву. Тако је и као двадесетшестогодишњи краљ, још младић, олако прелазио преко дојава да му се приближава судњи час.
За такав његов став, пише др Сузана Рајић, умногоме је одговоран и председник Владе генерал Цинцар-Марковић, који му је тврдио да завера официра против краља није могућа, да је реч о неколико усијаних глава које ће се охладити.
Он није веровао доставама о завери и сматрао је својом дужношћу да официрски кор брани од денунцирања.
Краљ је, у међувремену, постао опрезнији, али је председник Владе остао тврди бранилац колега официра и војске. Оштро се супротставио Александровом захтеву да почну хапшења осумњичених официра.
Београдска полиција већ је добила своје Пето одељење, задужено, у суштини, за контраобавештајни рад – били су то зачеци службе државне безбедности, која чува уставни поредак од пучева и преврата.
Полицајци су имали информације, међутим, не и овлашћења да хапсе по војним редовима.
„Цинцар-Марковић, у својој охолости, није могао појмити да ће неко од официра смети да се буни против његовог режима. Петровић, као што се неки пут дешава куражним људима, није веровао у опасност, зато што је се није бојао. И он и Цинцар-Марковић волели су војску и сматрали су за своју официрску дужност да је бране од полицијских достава“, пише Слободан Јовановић.
Мајски преврат и убиство генерала
После вечере у двору 29. маја 1903, генерал Димитрије Цинцар-Марковић отишао је својој кући у Крунској улици, позвао краља телефоном и поднео му оставку на положај председника владе.
Краљ је оставку уважио, што је значило да не одустаје од хапшења у војсци.
Закаснио је, упад у двор био је заказан за два сата после поноћи и, мада је аларм отад све време звонио, несрећном краљу и краљици није имао ко да помогне.
Као ни генералу Цинцар-Марковићу, кога су официри усмртили на кућном прагу, пред породицом.
Брачни пар Обреновић завереници су тражили готово два сата, не успевајући да открију њихово скровиште.
Дошли су на идеју да поруше двор топовима, а да се онда повуку у Топчидер, одакле би повели револуцију.
Али претходна револуција из Топчидера, када је, истог датума 1868. године убијен кнез Михаило, није успела – Гарашанинова кочија је била бржа, а Миливоје Петровић Блазнавац је успео да окупи војску, па онда и да у њеним редовима стреља кога треба.
Зато је Александар Машин, девер краљице Драге, наредио да се убију министри Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић.
Краља су, ипак, касније пронашли у соби са дуплим зидом.
Крвави епилог
Слободан Јовановић пише:
„У том мучном положају завереници су долазили на мисао да сруше двор топовима… Пуковник Александар Машин није то дао… Машиново је гледиште усвојено, и наредба издата да се председник владе и министар војни убију. Иако опседнути у својим кућама, они су могли неким начином ухватити везу са војском и полицијом; у том случају, цела државна машина покренула би се одједном против завереника…
Цинцар-Марковић и Павловић убијени су по наредби пуковника Машина… Двадесет девети мај испао је много крвавији него што су завереници намеравали. На своме последњем договору, они су одлучили само убијање Александра и Драге. Убијање председника владе Цинцар-Марковића и министра војног Павловића одлучено је тек после упада у двор – и то у оном страху и нервози која је обузела заверенике, кад нису нашли краља у његовој ложници…“
„Завереници очито нису били стари мајстори злочина“, приметио је Слободан Јовановић, „него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња.
Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти.
Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну.“
Заборављени творац победа
Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну.
На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје – уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције.
Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.
