Хашим Тачи и Јакуп Краснићи осуђени су пред Специјализованим већима Косова у Хагу на по 25 година затвора, Кадри Весељи на 18, а Реџеп Сељими на 13 година. Сва четворица проглашена су кривим по четири тачке оптужнице за ратне злочине – противзаконито или произвољно хапшење и лишавање слободе, сурово поступање, мучење и убиство – док су ослобођена по свих шест тачака за злочине против човечности. У изречене казне биће им урачунато времеведено у притвору.
Међутим, изречене казне и чињеница да је велики број злочина остао ван ове првостепене пресуде отварају дубоко питање односа према свим страдалима, јер породице убијених и оттисетих истичу да пуна правда за жртве ни овом одлуком није задовољена.
Маринковић: Чланови породица не могу бити задовољни, правда је само делимично задовољена
Реагујући на изрицање пресуде, Силвана Маринковић из Удружења породица киднапованих и несталих Срба истакла је да је правда само делимично задовољена, али да су изречене казне изузетно мале у односу на размере почињених злочина.
Маринковић је указала да је оптужница обухватила изузетно мали број српских жртава и изразила бојазан од даљег исхода у жалбеном поступку.
„Могу рећи да део правде јесте задовољен. Међутим, они нису осуђени за киднаповања, а оптужница, нажалост, не обухвата злочине над Србима у мери у којој је требало – можда тек неких пет одсто. Плашимо се да их у жалбеном поступку не ослободе. Иначе, ово је јако мало кад се сетимо злочина који су почињени, не само над српским становништвом, него и над албанским и осталим становништвом на простору Косова и Метохије. Злочине су чинили велике, али је осуђујућа пресуда јако, јако мала“, истакла је она за Косово онлајн.
Према њеним речима, српске жртве се и даље заобилазе.
„Неко мора да одговара за српске жртве. Међутим, за сада још нико не помиње српске жртве – као да не постоје, а има их много. То је велика жалост и ми, као чланови породица, не можемо бити задовољни“, рекла је Маринковић.
Коментаришући могуће тензије или инциденте на КиМ, нагласила је да су породице на притиске већ навикле:
„Како буде – нека буде, ми смо ту где јесмо. Немамо где да одемо с ових простора. Ако смо остали свих ових година да сачувамо своја огњишта, остајемо овде и немамо чега да се плашимо.“
Детаљи пресуде: Криви за ратне злочине, ослобођени за злочине против човечности
Претресно веће је у утврдило да су сва четворица оптужених имала заједнички злочиначки циљ, да су значајно допринела његовом остваривању и да су имала намеру за извршење кривичних дела. По тој основи, одговорни су за противзаконито или произвољно хапшење најмање 385 људи, сурово поступање према најмање 49 особа, мучење најмање 303 и убиство најмање 96 особа.
То произилази из Сажетка првостепене пресуде у предмету КСЦ-БЦ-2020-06. Суд је напоменуо да сажетак није ауторитативни текст, већ да ће пуна, редигована пресуда са свим детаљима бити објављена накнадно.
Суд је донео истоветан налаз о кривици за сву четворицу по четири тачке ратних злочина (тачке 3, 5, 7 и 9). С друге стране, сва четворица су ослобођена свих шест тачака за злочине против човечности (тачке 1, 2, 4, 6, 8 и 10) – које су обухватале прогон, затварање, друга нехумана дела, мучење, убиства и присилни нестанак.
Зашто су отпале оптужбе за злочине против човечности?
Судије су утврдиле да су припадници ОВК од априла 1998. до августа 1999. године вршили насиље и злостављање над цивилима широм Косова и у деловима северне Албаније, као и да је тај напад био и систематичан и широких размера.
Међутим, Претресно веће је закључило да Тужилаштво није успело да докаже ван разумне сумње да је тај напад био усмерен на цивилно становништво као такво. Суд сматра да су жртве махом биране на основу индивидуалних фактора – односно зато што су означаване као „противници“ или „колаборационисти“ – а не због припадности одређеној циљаној цивилној популацији. Због недостатка тог правног елемента, тачке за злочине против човечности су одбачене, што је управо један од разлога због којих оштећени сматрају да правни оквир није у потпуности обухватио суштину и размере страдања.
Временски оквир: Оружани сукоб признат до 20. јуна 1999.
Веће је утврдило да је од краја марта 1998. до приближно 20. јуна 1999. године постојао немеђународни оружани сукоб између ОВК и снага СРЈ, односно српских снага, као и да се међународно хуманитарно право примењивало и на локацијама у северној Албанији под контролом ОВК.
Жртве су имале статус заштићених лица јер нису активно учествовале у непријатељствима, а оптужени су знали за постојање сукоба и статус жртава. Сви инциденти који су се догодили после 20. јуна 1999. године нису могли бити квалификовани као ратни злочини, јер је Веће оценило да је оружани сукоб тада био завршен, што додато ограничава обим правде за злочине почињене у послератном таласу насиља.
Размере злочина у притворским објектима ОВК
У пресуди се наводи да су припадници ОВК од априла 1998. до 20. јуна 1999. године произвољно лишили слободе најмање 385 особа у објектима под својом контролом у 14 општина на Косову и на локацијама у северној Албанији.
Притвореници су хапшени у кућама или на путевима, често уз брутално пребијање, везивање и одузимање личних ствари, под изговором да су „српски колаборационисти“, „шпијуни“ или „издајници“. Суд је констатовао да нема доказа да су ти људи заиста били оно за шта су оптуживани – међу њима су били земљорадници, наставници, радници, али и жене и деца.
Од укупног броја, најмање 348 људи било је изложено суровом поступању, а чак 303 особе су директно мучене. Заточеници су држани у препуним шталама, подрумима и бившим школама, без хране, воде, лекара и тоалета, спавајући на бетону или у измету. Описана су сурова пребијања кундацима, металним шипкама, кабловима и секирама, вешање наглавачке, као и психолошка тортура и симулирана погубљења.
За најмање 96 особа утврђено је да су убијене – било ватреним оружјем, било од последица монструозног пребијања. Тела појединих жртава ни до данас нису пронађена.
Заједнички злочиначки циљ и „специјални рат“
Суд је утврдио да је руководство ОВК тежило независности Косова и успостављању политичке и институционалне контроле. Сам циљ независности суд није прогласио криминалним, али јесте средства која су коришћена.
Део стратегије било је таргетирање, „елиминисање или неутралисање“ свих који су сматрани препреком. То је спровођено кроз хапшења, мучења, убиства и такозвани „специјални рат“ – ширење наратива и састављање листа „колаборациониста“, чиме се насиље над њима легитимисало. На мети су били припадници етничких мањина (пре свега Срби и Роми), али и политички ривали из ДСК (ЛДК) и ФАРК-а.
Претресно веће је изричито одбацило тврдње одбране да су злочини били плод личних освета, крвне освете или деловања неконтролисаних банди, закључивши да се радило о систематично спровођеном плану.
Појединачна одговорност оптужених
Хашим Тачи (25 година затвора): Као члан Главног штаба и шеф Политичке дирекције, био је кључан у формулисању и спровођењу злочиначког плана. Утврђено је његово лично учешће у хапшењу и испитивању 13 парламентараца, као и у отмици и убиству Бехајдина Аљаћија. Знао је за масовне злочине, али их није спречавао ни кажњавао, већ их је подстицао.
Јакуп Краснићи (25 година затвора): Као портпарол и заменик команданта, путем саопштења, јавних говора и наређења подстицао је злочине над „противницима“ и водио „специјални рат“, док је пред међународном јавношћу негирао и умањивао злочине.
Кадри Весељи (18 година затвора): Као шеф Дирекције за обавештајне послове, водио је структуру чији је главни задатак био идентификација, праћење и „неутралисање“ означених особа. Лично је учествовао у случају Аљаћи и подстицању злочина.
Реџеп Сељими (13 година затвора): Као шеф Оперативне дирекције и генерални инспектор, имао је нешто мања формална овлашћења, али је редовно обилазио терен, био присутан на више места злочина, омогућавао напредовање починилаца и спречавао њихово кажњавање.
У пресуди се помињу и Љахи Брахимај, Фатмир Љимај, Сулејман Сељими, Рустем Мустафа, Љатиф Гаши, Шукри Буја и Сабит Геци као особе које су делиле заједнички злочиначки циљ, али у овом поступку против њих није доношена одлука о кривици.
Репарације тек следе
При одмеравању казна, суд је као отежавајуће околности узео посебну суровост, улогу лидера и злоупотребу положаја, а као олакшавајуће – добровољну предају, породичне прилике и године живота.
Питање накнаде штете и репарација за жртве још увек није решено, а Претресно веће је најавило да ће ускоро издати посебан налог и календар за тај део поступка.
Ипак, упркос томе што су некадашњи челници ОВК осуђени на вишегодишње казне затвора, за породице српских и других жртава остаје горак укус – јер оптужнице и изречене пресуде и даље остављају огроман број пострадалих без признања, а њихове џелате без адекватне казне.
Александар Стојановић за Компасинфо
