Пре десет година налазио сам се на пословном путу у Бриселу, управо на дан одржавања референдума о Брегзиту. Гласање је већ било у току са друге стране Ламанша, али је у Европској четврти владала готово спокојна атмосфера.
Новинари су непрестано испитивали званичнике Европске уније о Брегзиту, а они су та питања одбијали уз шалу, као да је реч о пролазној политичкој непријатности, а не о могућем политичком земљотресу.
У приватним разговорима постављао сам људима исто питање: када бисте морали да се кладите, шта бисте изабрали? Сви су одговарали – останак у Европској унији. Чак ни у самој Британији готово 13 милиона бирача није изашло на гласање, очигледно неспособно да замисли размере онога што долази.
Дан када је Европа остала у шоку
Сви смо били наивни. Доналд Трамп још није био изабран за председника Сједињених Америчких Држава, пандемија ковида још није захватила свет, а ни 2022. година још није дошла. Јутро 24. јуна 2016. донело је вест да је 51,9 одсто британских гласача изабрало напуштање Европске уније.
Та вест није се читала само на интернет порталима већ и на лицима људи у Бриселу. Испред кафића и око канцеларија у којима су се окупљали европски званичници, људи су у неверици разговарали телефоном.
Данас око 57 одсто Британаца сматра да је Брегзит био грешка, а упркос традиционалном поштовању које у Британији прати „вољу народа“, политичари све чешће отварају питање да ли би та одлука једног дана могла бити преиспитана.
Да ли је повратак у ЕУ могућ?
Филип Рајкрофт, високи државни службеник који је надгледао припреме за Брегзит унутар британске администрације, недавно је изјавио да „Брегзит није завршен“ и да „никада неће бити завршен“. Према његовом мишљењу, британска политичка елита требало би да поведе искрен разговор не само о ближим односима са Бриселом већ и о могућем поновном приступању Европској унији.
На први поглед, такав став делује разумно јер Брегзит, десет година касније, није донео обећани економски процват. Фунта није ојачала онако како су многи очекивали, а Канцеларија за буџетску одговорност процењује да ће британска привреда на дужи рок бити око четири одсто мања него што би била да је земља остала у ЕУ.
Поједини економисти сматрају да губитак бруто домаћег производа по становнику износи између шест и осам процената.
Економске последице Брегзита
Британија такође није успела да се ослободи зависности од остатка Европе. Европска унија и даље је њен највећи трговински партнер, са око 41 одсто британског извоза и скоро половином увоза.
За британске компаније Брегзит је донео више бирократије, више препрека у пословању и већу неизвесност.
Ипак, нови разговори о повратку у Унију нису баш толико рационално преиспитивање колико се представљају. Они су део ширег таласа носталгије који је почетком ове године преплавио друштвене мреже, када су корисници из многих земаља почели да објављују старе фотографије и успомене под слоганом „Вратите ми моју 2016. годину“.
Британија никада није била као остале чланице
Они који данас сањају повратак у 2016. годину и поновно чланство у Европској унији требало би да се присете како је то чланство заиста изгледало. Од уласка у Европску економску заједницу 1973. године, Британија је деценијама градила свој посебан положај унутар европског блока.
Иако је била чланица, никада није била баш као остале државе. Задржала је фунту као националну валуту, остала је ван Шенгенског простора, изборила је повраћај дела својих буџетских уплата и уговорила бројна изузећа у осетљивим политичким областима.
Шта би чекало Британију у случају повратка?
Мало је разлога да се верује како би Брисел данас Лондону понудио исти пакет погодности. Британија која би желела да се врати морала би да прихвати далеко мање повољан однос са Европском унијом, уз већу економску зависност од континента, миграционе притиске, чвршће усклађивање са европским правилима и све веће одбрамбене обавезе.
Ту се јавно мњење додатно усложњава. Иако многи Британци подржавају ближе односе са Европском унијом, па чак и поновно приступање у теорији, само 36 одсто њих подржава повратак без старих изузећа и повластица.
Другим речима, желе стабилност коју је доносило чланство у ЕУ, али не нужно и обавезе које би данас дошле уз њега.
Од империје до обичног кандидата
Британија би могла открити и да се њено место у европском реду променило. Нова кандидатура ризиковала би да се нађе иза Албаније, Босне и Херцеговине, Украјине и Молдавије.
Некадашња империјална сила, која је својевремено преговарала о посебним условима, рабатима и изузецима, могла би да се врати као још један кандидат међу многима.
Брегзит као политички развод
Због тога су и сам Брегзит и данашње кајање због Брегзита више емоционалне него рационалне појаве.
Није случајно што је најчешћа метафора која се користи за опис овог процеса – развод. Многи људи из личног искуства знају да носталгија за бившим партнером не значи увек да је помирење могуће, нити да би било мудро.
