Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић рођен је 1856. године на простору Војне крајине, посебне пограничне области Хабзбуршке монархије која је вековима служила као одбрамбени појас према Османском царству. Управо су Срби чинили значајан део становништва тог подручја, а многе породице генерацијама су биле везане за војну службу.
Порекло из српске крајишке породице
Боројевићев отац Адам рођен је у селу Кнезовљани код Костајнице и био је крајишки граничар, док је мајка Стана потицала из српске православне породице из села Бојна код Глине. Породица је припадала оном слоју крајишких Срба који је током читавог XIX века давао велики број официра и подофицира аустријској, а касније аустроугарској војсци.
Поред Светозара, породица је имала још двоје деце. Његов брат Никола такође је изабрао војнички позив и догурао до чина пуковника, док се сестра Љубица удала за Бабића. Иако је рођен далеко од великих центара Монархије, Светозар Боројевић је још као младић показао изузетан таленат за војну службу, што му је омогућило школовање у најбољим војним установама царевине.
Од војних школа до племићке титуле
Током деценија службе постепено је напредовао кроз официрске чинове и стекао углед једног од најспособнијих команданата Аустроугарске. За заслуге је добио племићку титулу и право да уз своје презиме носи одредницу „фон Бојна“, по селу из којег је потицала његова мајка.
Прво веће ратно искуство стекао је приликом аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Учествовао је у борбама током продора царске војске и том приликом скренуо пажњу претпостављених на своје способности. Наредних деценија наставио је успон у војној хијерархији, а почетком XX века већ је припадао кругу најугледнијих официра Монархије.
„Лав са Соче“ и врхунац војне каријере
Посебно се истакао током Првог светског рата. После службе на Источном фронту пребачен је на фронт према Италији, где је командовао аустроугарским снагама на реци Сочи. Италијанска војска је између 1915. и 1917. године покренула чак једанаест великих офанзива покушавајући да пробије аустроугарске положаје, али је Боројевић успео да одржи фронт и спречи већи продор.
Због тога је у војним круговима стекао репутацију једног од најбољих одбрамбених команданата тог времена, а савременици су га прозвали „Лав са Соче“.
На врхунцу каријере добио је чин фелдмаршала, највиши чин у аустроугарској војсци. Тиме је постао један од најистакнутијих официра читаве Монархије и једини Србин који је достигао тај положај у њеној војној хијерархији.
После слома Аустроугарске
После слома Аустроугарске 1918. године нашао се у незавидном положају. Држава којој је служио више није постојала, а новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није га прихватила у своју војску. Према појединим сведочењима која су касније забележена, Боројевић је желео да настави службу у новој држави, али до тога није дошло.
Последње године живота провео је у Аустрији. Умро је у Клагенфурту 1920. године, далеко од завичаја у којем је рођен. Сахрањен је у Бечу, а трошкове његове гробнице платио је последњи аустроугарски цар Карло.
Спорови око националног идентитета
Иако су последњих деценија у Хрватској све чешћи покушаји да се Светозар Боројевић представи као хрватски војсковођа, чињенице о његовом пореклу тешко се могу занемарити. И отац и мајка били су Срби православне вере, а Боројевић је потекао из српске крајишке средине Баније. О томе сведоче и бројни историјски извори, као и породично порекло које је добро документовано.
Судбина породице у Другом светском рату
Посебну тежину овој чињеници даје и судбина његових земљака током Другог светског рата. Према доступним подацима, међу жртвама усташког терора и логора Јасеновац налазио се и велики број људи са презименом Боројевић из краја из којег је потекао и сам фелдмаршал. То показује да је породица Боројевић делила историјску судбину српског народа Баније, из којег је и потекла.
