Мало је познато да су краљ Драгутин и краљ Милутин Немањић били једни од ретких средњовековних владара којима је пошло за руком да са успехом поведу и добију рат против Татара (Монгола).
Монголи су у 13. веку престављали највећу војну силу света. Освојили су Кину, читаву средњу Азију, целу североисточну Русију, а у походу на Кијевску Русију су разорили њену престоницу Кијев. Њихова власт над Русијом трајала је 240 година.
У првој половини 13. века, велике војске Монгола су напале Балканско полуострво
Почетком четрдесетих година 13. века, велике војске Монгола су се залетале и на Балкан. Татари (Монголи) су тада протутњали преко Мађарске, похарали и опљачкали многе пределе Славоније, Далмације, Босне и Буграске.
У то доба, крајем 13. века, док су Монголи харали Европом, постоје два српска краљевства. Српски краљ Драгутин (1277-1282) је владао северним делом земље, а насупрот њему, свим пределима јужно од његових граница, простирала се много пространија краљевина Драгутиновог млађег брата, српског краља Милутина (1282-1321).
Источно од Драгутина и Милутина налазиле су се земље бугарских великаша Дрмана и Куделина. Бугарска је тада за разлику од Србије, била веома опустошена, и била је присиљена да татарског (монголског) кана Ногаја призна за свог врховног господара.
Из области Браничева и Кучева, које су се тада налазиле у рукама Дрмана и Куделина, Монголи и Бугари пљачкали су српске земље краља Драгутина.
Краљ Драгутин је покушао самостално да се супротстави Монголима
Краљ Драгутин је покушао самостално да им се супростави, али када у томе није успео, позвао је у помоћ свога брата, краља Милутина да га војно помогне. Они су заједничким војним снагама успели да освоје град Ждрело и цело Браничево са Кучевом, да те области освоје од Бугара и Монгола, па да их присаједине Србији.
Да би се осветили за овај пораз, трупе бугарско- татарске коњице продиру поново у Србију. Један велики одред провалио је све до Пећи. Краљ Милутин их је ту сачекао и са својом војском нанео Монголима тежак пораз.
Растурену бугарску и татарску војску краљ Милутин гонио је све до Подунавља, када је освојио и град Видин. Као вешт дипломата, краљ Милутин је након ове две велике победе над Монголима и Бугарима, закључио мир са Бугарима, јер знао да су они били вазали Монгола.
Међутим, таквим миром није био задовољан монголски владар (татарски кан) Ногај који је владао Бугарском, па је српског краља желео да казни зато што је у два наврата потукао татарску (монголску) коњицу.
Када је монголски кан спремао своју велику војску на Србију не би ли је покорио и казнио за своја два пораза, краљ Милутин је кану послао дипломатску мисију која му је понудила мировни уговор. Да би очувао мир, он је тада пристао да учини и најтежу жртву за добробит свога народа и државе.
Краљ Милутин је свог сина Стефана послао на Ногајев двор
Краљ Милутин је тада свог сина и престолонаследника Стефана (каснијег српског краља Стефана Дечанског) упутио на Ногајев двор, да као таоц буде гарант закључивању мира Срба са Татарима. Стефан Дечански је остао као талац на Ногајевом двору све до смрти татарског кана 1299. године.
Из свега изложеног се може закључити да је српски краљ Милутин имао како војничке храбрости да у два наврата порази моћну татарску (монглску) војску, али уз све то је имао и дипломатске мудрости да својом понудом мира татарског кана одварати од новог пустошења Србије.
