Дана 18. августа у Сједињеним Америчким Државама почело је федерално суђење против компаније Мета, које је покренула двостраначка коалиција државних тужилаца.
Тужбу је поднело 29 савезних држава, а на суђењу су их представљале Калифорнија, Колорадо, Кентаки и Њу Џерзи. Они тврде да друштвене платформе компаније привлаче кориснике на зависнички начин, прикупљају њихове податке и прикривају своје методе рада, истичући да су посебно штетне за децу и њихово ментално здравље.
На удару су и друге друштвене мреже
Иако се ово суђење односи искључиво на Мету, на удару су и ТикТок, Снепчет и Јутјуб. Марк Закерберг, Џеф Безос, Тим Кук и многи други већ су позивани да сведоче пред Конгресом. Ту је и Закон о дигиталним услугама Европске уније, као и сукоб између Илона Маска и бившег европског комесара Тијерија Бретона око модерације садржаја на платформи Икс. Регулација друштвених мрежа јача широм света.
Аргументи су готово увек исти: компаније не смеју бити изнад закона и истине, неопходно је забранити „говор мржње“, заштитити децу од педофилије и психолошких поремећаја и слично.
Да ли је проблем заиста у друштвеним мрежама?
Међутим, да ли је заиста реч о активностима на интернету? Није ли проблем много дубљи и укорењен у самом друштву? У његовој моралној декаденцији која се деценијама гради кроз културну пропаганду, потрошачки менталитет, промоцију различитих сексуалних пракси и постепено разарање друштвене хомогености.
Друштвене платформе јесу средство за ширење идеја и обликовање свести, а на њима се може пронаћи много штетног садржаја. Ипак, оне су само алат. Нису саме по себи идеје, идеологија, инструкције или политика, већ канал кроз који се преноси дух једног времена.
Много пре Мете, ТикТока и Икса, елите су своје вредности и идеје промовисале кроз књиге, школе, политичке говоре, Холивуд и музичку индустрију. Теме попут сексуалне промискуитетности и родне неодређености, прихватања све површнијег начина живота, толеранције према масовним миграцијама, абортуса и еутаназије, као и свеопште присутности технолошких уређаја, присутне су у јавном простору већ деценијама.
Заштита деце или борба за моћ?
Главни аргумент политичких структура које се сукобљавају са овим платформама – заштита деце – према овом гледишту представља лицемерје. Исте те структуре, како се тврди, годинама су учествовале у обликовању културе која је довела до данашњих проблема.
Суштинско питање је, дакле, питање отуђења: ко је тај ко отуђује људе?
Технолошка револуција створила је нову политичку реалност. Данас се сукоб више не води само између држава и економских центара моћи, већ између држава и високотехнолошких корпорација. Политичке елите настоје да очувају свој утицај, док технолошки гиганти непрестано увећавају своју моћ. Јанис Варуфакис је у својој књизи „Технофеудализам“ феноменално објаснио ову појаву.
Наравно, може се рећи да је слично било и током Индустријске револуције, када су државе морале да се суоче са растућим значајем индустријалаца и предузетника. Велики део модерне историје може се посматрати као стална расправа између два концепта: да ли људи треба да служе економији или економија људима.
Технолошки гиганти и нова врста утицаја
Разлика је, међутим, у томе што данашње технолошке компаније поседују нешто о чему су традиционални индустријалци могли само да сањају – контролу над комуникационим токовима и приступ огромним количинама личних података милијарди људи.
Управо зато се све своди на питање равнотеже моћи. Према овом виђењу, постоје два могућа исхода.
Први је наметнуто стварање техно-фашизма, у којем технолошке компаније остају под строгом контролом политичких власти.
Други је постепени настанак дигиталног капиталистичког анархо-тоталитаризма, у којем политичари постају марионете технолошких центара моћи, чак и више него што су то данас.
Технологија као нови облик добровољног ропства
У оба случаја, одговорност се на крају враћа на саме масе. Савремени човек прихвата технолошки напредак као нешто неизбежно.
Како је писао француски филозоф Жак Елил:
„Модерна технологија постала је свеобухватан феномен цивилизације, одлучујућа сила новог друштвеног поретка у којем ефикасност више није избор, већ нужност наметнута свим људским активностима.“
Технологија је постала готово недодирљива. Људи све теже могу да замисле свет без ње, а што се више развија, то зависност од ње постаје снажнија.
Због тога је, према овом становишту, вера да се проблем може решити искључиво институционалним мерама – илузија.
Потреба за духовном револуцијом
Технологија ће наставити да се развија. Политичари то не могу зауставити, а већина људи тај развој прихвата без озбиљнијег преиспитивања, баш као што прихвата и вредности савременог друштва које јој се нуде.
Једина револуција која би могла да донесе стварну промену није технолошка, већ филозофска и духовна.
Међутим, још је Етјен де ла Боеси у другој половини 16. века писао да људи добровољно пристају на сопствено ропство. Данас се може рећи да то ропство више није усмерено ка држави или владару, већ ка технологији.
