Мало је митова који су толико привлачни и дуготрајни као онај о Члану 5 Вашингтонског споразума из 1949. године. Заговорници тог мита уверени су да је НАТО налик на „Три мускетара“ Александра Диме, где напад на једног представља напад на све, те да би Сједињене Америчке Државе аутоматски свом снагом притекле у помоћ сваком савезнику који би био нападнут.
Неизвесност хладноратовског сценарија
Може се расправљати, а у суштини је немогуће поуздано знати, у којој мери би то функционисало током Хладног рата, када су Сједињене Државе заиста страховале од совјетске и комунистичке претње, јер тај савез никада није био стављен на такво искушење. Међутим, под садашњим условима, као и у вероватним будућим околностима, такво уверење је потпуно погрешно, а амерички савезници и партнери требало би да томе посвете пажњу и буду опрезни.
Сам текст члана намерно је формулисан двосмислено. Јасно је да не постоји никаква аутоматска обавеза употребе војне силе, а управо је таква пажљива формулација била услов да амерички Сенат ратификује споразум, јер су тадашњи амерички политичари били веома неповерљиви према савезима који би могли да увуку земљу у нежељене сукобе.
Толико о аутоматској употреби америчке војне силе.
Нуклеарни кишобран који није безусловна гаранција
Касније, након што је Совјетски Савез средином и крајем педесетих година развио интерконтиненталне балистичке ракете, америчка војна стратегија настојала је да избегне директну нуклеарну размену удара.
Уколико би до нуклеарног рата дошло, замишљено је да он остане ограничен и да буде вођен на европском тлу, како у источном тако и у западном делу континента.
Толико о америчком нуклеарном кишобрану.
Зашто Члан 5 никада није био озбиљно тестиран?
Током Хладног рата, периодичне кризе око Западног Берлина у Вашингтону су сматране могућим поводом за рат. Међутим, Западни Берлин је формално био окупирана територија, а не савезничка држава. Њега су обезбеђивали амерички, британски и француски војни гарнизони, па би сваки напад на град истовремено био и напад на америчко војно особље.
Ситуација дуж граница између Источне и Западне Немачке, између Чехословачке и Западне Немачке, као и на границама Норвешке и Турске са Совјетским Савезом, иако напета, углавном је била стабилна. На другим деловима Европе НАТО и Варшавски пакт били су раздвојени широким појасом неутралних држава.
Толико о вероватноћи војних сукоба који би активирали Члан 5.
Америка мења приоритете
Садашња Национална одбрамбена стратегија САД не посматра Русију као главну претњу, док је администрација Доналда Трампа усмерена на пребацивање тежишта америчких снага ка Источној Азији и Пацифику.
Трамп је терет одбране НАТО-а у великој мери пребацио на европске чланице. Ако је његово деловање у украјинском сукобу показатељ будуће политике, онда он нема ни жељу ни намеру да америчке снаге ангажује у одбрани савезника и партнера Сједињених Држава. Продаја оружја и дељење обавештајних података, по свему судећи, представљају границу те подршке.
Страх од нуклеарног сукоба са Русијом
Вашингтон вероватно озбиљно схвата и упозорење Москве да би рат између НАТО-а и Русије био потпуно другачији од сукоба у Украјини и да би, како је наведено, „био кратак“.
Логично тумачење те поруке јесте да би такав сукоб брзо прерастао у нуклеарни рат. Американци, који су током Хладног рата настојали да избегну нуклеарни сукоб са Совјетским Савезом чак и када су га доживљавали као егзистенцијалну претњу, тешко да би данас били спремни да се, у име европских савезника, упусте у нуклеарни обрачун са Русијом — једином државом која и даље има способност да уништи Сједињене Државе.
Тајван и ограничења америчких гаранција
Својевремено је председник Џозеф Бајден изјављивао да ће САД бранити Тајван уколико Кина покуша да силом оствари национално уједињење. Доналд Трамп је, међутим, далеко уздржанији по том питању.
У настојању да обузда Кину, као и Русију, његова администрација настоји да у први план истури савезнике, а међу најважнијим кандидатима за ту улогу налазе се Јапан и Филипини. Што се тиче Тајвана, након што његова индустрија полупроводника буде у довољној мери пресељена у Сједињене Државе, значај острва за Вашингтон могао би значајно да опадне.
Блиски исток као упозорење
Америчке безбедносне гаранције, иако формално нису истог типа као Члан 5 НАТО-а, показале су се као далеко мање поуздане него што се често претпоставља.
Током америчког рата против Ирана, америчке базе у региону нису заштитиле арапске државе Персијског залива. Напротив, постале су магнет за иранске дронове и ракете који су оштетили инфраструктуру земаља домаћина.
Због тога би државе Источне и Северне Европе које верују да ће бити безбедније ако на својој територији угосте америчко или француско нуклеарно оружје требало добро да размисле о таквој процени.
Поука за Украјину и остатак света
Украјина је, према овом гледишту, направила озбиљну стратешку грешку када је чланство у НАТО-у поставила као свој главни циљ. Њени лидери нису схватили да Вашингтон никада није имао намеру да јој понуди чак ни симболичну гаранцију заштите.
Безбедност у свету 21. века не може се препустити страним силама, већ мора почивати на сопственим ресурсима и стабилним односима са суседима.
То је поука не само за Украјину и Европу, већ и за арапске државе Персијског залива и земље Источне Азије.
