Велика студија снимања мозга открила је да се суптилне разлике у структури мозга код људи који узимају антидепресиве углавном могу објаснити тежином њихове депресије, а не самим лековима. Истраживање такође сугерише да се однос између депресије, употребе лекова и анатомије мозга мења током живота, при чему млађи пацијенти показују посебне структурне обрасце. Резултати су објављени у часопису „Молекуларна психијатрија“ (Molecular Psychiatry).
Зашто су научници истраживали утицај антидепресива на мозак?
Велики депресивни поремећај је тежак и упоран облик депресије који се убраја међу водеће узроке инвалидитета широм света. За његово лечење лекари често прописују антидепресиве, али тачни биолошки механизми помоћу којих ови лекови мењају мозак и даље нису у потпуности разјашњени.
Теоријски оквир из 2006. године предложио је да хронични стрес и депресија могу оштетити мождане ћелије, као и да антидепресиви могу подстаћи раст нових ћелија у дубоким деловима мозга. У прилог томе говори и студија о којој је PsyPost извештавао 2026. године, а која је указала да третмани попут дулоксетина могу помоћи у нормализацији микроскопске структуре можданог ткива код депресивних пацијената, док је код особа које су добијале плацебо мождано ткиво настављало да се удаљава од здравих вредности.
Да би ове ефекте испитали у већем обиму, истраживачима су били потребни огромни скупови података. У претходним радовима, конзорцијум ENIGMA, међународна мрежа истраживача мозга, мапирао је начине на које депресија физички мења мозак. Тако је студија из 2015. године показала да особе са великим депресивним поремећајем имају мањи хипокампус, структуру дубоко у мозгу која има кључну улогу у памћењу и емоцијама.
Анализа скоро 9.000 људи
Надовезујући се на ова истраживања, научници су анализирали податке исте међународне мреже како би утврдили да ли употреба антидепресива заиста ублажава структурне промене мозга повезане са депресијом и да ли се ти ефекти разликују у зависности од узраста и пола пацијената.
„У неколико наших претходних великих међународних ENIGMA студија о депресији стално смо уочавали занимљив образац: најраспрострањеније разлике у мозгу често су проналажене код особа са депресијом које су у тренутку снимања мозга узимале антидепресиве“, рекла је за PsyPost Лијан Шмал, руководилац истраживања поремећаја расположења и анксиозности и председавајућа ENIGMA MDD конзорцијума у Оригену и Центру за ментално здравље младих Универзитета у Мелбурну.
„Желели смо боље да разумемо тај образац“, објаснила је Шмал. „Наше раније студије нису имале довољно детаљне податке о томе колико дуго су људи користили антидепресиве или коју врсту су узимали, нити су могле да покажу да ли су разлике које смо приметили биле повезане са самим лековима или са разлозима због којих су ти људи уопште узимали лекове.“
Да би одговорили на ова питања, Шмал, главна ауторка Чаира Сераренс и њихове колеге објединили су податке из 32 различите међународне кохорте, што је дало укупни узорак од 8.696 особа.
Ова велика група била је подељена у три категорије:
2.076 особа са великим депресивним поремећајем које су тренутно узимале антидепресиве,
1.495 особа са истим поремећајем које нису узимале антидепресиве,
5.125 здравих испитаника без историје тог поремећаја.
„Једна од предности ове студије је њена величина“, рекла је Шмал. „Окупљањем скоро 8.700 људи из 32 истраживачке групе широм света и анализом њихових снимака мозга помоћу усклађених метода, могли смо да уочимо суптилне обрасце које би мање студије тешко поуздано откриле.“
Како су научници мерили промене у мозгу?
Сви учесници прошли су структурну магнетну резонанцу (MRI), технику која користи снажна магнетна поља и радио-таласе за стварање веома детаљних тродимензионалних приказа анатомије мозга.
Истраживачи су снимке обрадили помоћу аутоматизованог софтвера како би измерили три главне карактеристике.
Прво, измерили су дебљину мождане коре, наборане спољашње површине мозга која је одговорна за сложено размишљање и обраду информација.
Друго, измерили су укупну површину те спољашње коре.
Треће, измерили су запремину субкортикалних структура, специјализованих региона који се налазе дубоко испод мождане коре.
Да би поређење било правично, статистички модели су узимали у обзир старост, пол и укупну величину главе учесника.
Истраживачи су такође прикупили клиничке податке од пацијената са депресијом, укључујући тежину тренутних симптома на основу стандардизованих психолошких упитника, број претходних депресивних епизода и, код мањег броја учесника, конкретну врсту антидепресива коју су користили.
Шта су показали резултати?
Снимања мозга открила су сложен однос између старости, статуса лечења и структуре мозга.
На пример, млађи испитаници који су користили антидепресиве (млађи од 50 година) имали су тањи средњи темпорални гирус у поређењу и са пацијентима који нису узимали лекове и са здравим контролама.
Средњи темпорални гирус је мождана вијуга на бочној страни мозга која учествује у обради чулних информација и емоционалних сигнала.
Код старијих особа ова разлика је нестала, а криве резултата су се укрштале око педесете године живота.
„Један од најзанимљивијих налаза био је да је старост изгледа важна“, рекла је Шмал. „Неке разлике повезане са употребом антидепресива биле су најизраженије код млађих људи и нису се на исти начин јављале код старијих одраслих особа. То сугерише да не треба претпостављати да је однос између антидепресивног лечења и мозга исти током читавог живота.“
Када су посматрали укупне ефекте лекова, без обзира на старост, истраживачи су утврдили да су пацијенти који су тренутно узимали антидепресиве имали мањи хипокампус и тањи доњи темпорални гирус у поређењу са пацијентима који нису узимали ове лекове.
Истраживачи су спровели додатне анализе како би проверили да ли су ове разлике једноставно последица тога што су пацијенти који су узимали антидепресиве имали дужу или упорнију историју депресије. Структурне разлике су и даље постојале чак и након што су узети у обзир број претходних депресивних епизода и то да ли се пацијент тренутно налазио у ремисији.
Тежина депресије важнија од самих лекова
Међутим, разлике између група које су узимале антидепресиве и оних које их нису узимале нестале су када су истраживачи у анализу укључили тежину тренутних депресивних симптома.
Особе у групи која је узимала антидепресиве у просеку су пријављивале да се у тренутку снимања осећају лошије него особе са депресијом које нису узимале антидепресиве.
То указује на могућност да су структурне разлике у темпоралном режњу и хипокампусу више повезане са тренутном тежином депресије него са директним физичким дејством самих лекова.
„Покушали смо да узмемо у обзир факторе као што су тренутни симптоми, број претходних депресивних епизода и то да ли је неко имао рекурентну депресију, али је у оваквој врсти студије немогуће у потпуности раздвојити употребу лекова од тежине болести“, објаснила је Шмал.
Роланд Зан, професор поремећаја расположења и когнитивне неуронауке на Краљевском колеџу у Лондону, који није учествовао у истраживању, рекао је за PsyPost да су разлике између група биле веома мале.
„Упркос томе што су испитали све могуће разлике између оних који узимају и оних који не узимају антидепресиве, постојале су само веома мале разлике у веома малом броју можданих региона, које су нестале када су узете у обзир друге важне разлике између ових група“, рекао је Зан.
Он је додао да је једна од најважнијих разлика била то што су људи који су узимали антидепресиве имали знатно израженије симптоме депресије, мерено стандардизованом скалом коју процењују стручњаци, а за коју је из других истраживања познато да је повезана са суптилним променама у структури мозга.
„Када се узме у обзир ова кључна разлика између група, суптилне разлике у дебљини неких можданих регија код оних који узимају антидепресиве су нестале“, рекао је Зан.
Промене мозга повезане са самом депресијом
Студија је такође указала на промене у мозгу за које се чини да су повезане са самом дијагнозом депресије, а не са употребом лекова.
Млађи пацијенти са депресијом, без обзира на то да ли су узимали лекове, имали су мањи таламус у поређењу са здравим контролним испитаницима.
Таламус делује као централна релејна станица за чулне и моторичке сигнале у мозгу.
Ови млађи пацијенти такође су имали тању мождану кору у неколико региона који се налазе у фронталном, окципиталном и паријеталном режњу у поређењу са здравим особама. Та разлика није била присутна код старијих учесника.
Разлике између различитих антидепресива
У мањој, истраживачкој анализи, научници су посматрали конкретне врсте антидепресива и упоредили селективне инхибиторе поновног преузимања серотонина (SSRI), инхибиторе поновног преузимања серотонина и норадреналина (SNRI) и миртазапин.
И овде су пронашли образац повезан са старошћу.
Старије одрасле особе, старије од 40 година, које су узимале миртазапин имале су дебљи рострални предњи цингуларни кортекс у поређењу са старијим особама које су узимале SSRI или SNRI антидепресиве.
Овај део мозга налази се у фронталном режњу и има значајну улогу у регулисању емоција и процесима повезаним са награђивањем.
Аутори су навели да би миртазапин могао да изазива специфичан неуропластични одговор у овом региону, али су истовремено нагласили да се миртазапин често преписује особама са специфичним симптомима, као што је несаница, или након што други лекови нису били успешни, што би могло да утиче на добијене резултате.
„Аутори признају да не могу да утврде узрочно-последичне везе и да је, нарочито, њихово поређење различитих антидепресива истраживачког карактера и засновано на знатно мањој групи испитаника, при чему је сваки учесник испитан само у једном тренутку“, рекао је Зан.
„Проблем је у томе што постоји више фактора који утичу на то због чега неко узима један антидепресив уместо другог, а аутори признају да нису могли да узму све те факторе у обзир, јер је ово велика студија са ограниченим клиничким подацима.“
Није пронађена јасна веза са дужином узимања лекова
Истраживачи су такође испитивали колико дуго су пацијенти узимали тренутно прописани лек.
Нису пронашли јасну повезаност између дужине употребе антидепресива и структурних промена у мозгу.
„Такође нисмо пронашли доказе да је дуже трајање тренутне употребе антидепресива било повезано са израженијим разликама у мозгу“, рекла је Шмал.
„То је у једном смислу охрабрујуће, али то треба опрезно тумачити, јер су детаљни подаци о трајању употребе били доступни само за део учесника и, што је посебно важно, нисмо имали комплетну историју доживотне изложености антидепресивима.“
Нова студија и ранија истраживања дају различите резултате
Налази су у извесној мери у супротности са истраживањем о којем је PsyPost извештавао раније ове године, а које је показало да су пацијенти који су узимали антидепресив есциталопрам током лечења имали повећање запремине десног хипокампуса.
Обе студије мере запремину хипокампуса помоћу магнетне резонанце код депресивних пацијената који узимају антидепресиве, али се њихови приступи разликују.
Ранија студија пратила је промене код истих особа током времена, односно промене запремине мозга током неколико недеља лечења.
Нова студија, са друге стране, процењивала је разлике у запремини између различитих група пацијената који су узимали или нису узимали антидепресиве, и то у једном тренутку.
Огромна величина ENIGMA студије ипак даје значајну тежину њеним резултатима.
„Ово је веома важна студија јер је успела да обједини податке хиљада људи и самим тим имала способност да открије веома мале разлике“, рекао је Зан.
„Она је на тај начин довела у питање резултате добијене у истраживањима на животињама, као и у мањим студијама.“
Антидепресиви не изазивају смањење или оштећење мозга
Као и код сваког научног истраживања, постоји неколико ствари које треба имати у виду.
Студија се ослања на пресечни дизајн, што значи да су учесници снимљени само једном.
Пошто истраживачи нису пратили исте особе током времена, они не могу са сигурношћу да кажу да ли су антидепресиви изазвали уочене разлике у структури мозга или су људи са одређеним карактеристикама мозга и степеном изражености симптома једноставно били склонији да добију антидепресиве.
„Главно погрешно тумачење које бих желела да избегнем јесте то да ова студија показује да антидепресиви изазивају смањење мозга или оштећење мозга. Она то не показује“, рекла је Шмал.
„Замислите да данас фотографишете две групе људи: једну групу која узима антидепресиве и другу која их не узима. Чак и ако се њихови мозгови у просеку разликују, та фотографија не може да нам каже шта је изазвало ту разлику нити како су њихови мозгови изгледали пре лечења.“
Зан је такође нагласио да постоје велике индивидуалне разлике у структури мозга.
„Такође је важно напоменути да се структура нашег мозга стално мења и да је највећи покретач таквих промена старење“, рекао је.
„Такође је важно напоменути да постоје велике индивидуалне разлике у структури мозга које имају мало утицаја на функционисање.“
Резултати не би требало да мењају лечење пацијената
Због ових ограничења, налази студије не би требало да утичу на начин на који пацијенти тренутно лече своје стање.
„Због тога ови резултати не би требало да се користе за доношење одлука о започињању или прекиду узимања антидепресива“, додала је Шмал.
„Те одлуке треба да се заснивају на односу користи и ризика код сваке појединачне особе и да се доносе у разговору са лекаром који је лечи.“
Истраживачи такође нису имали податке о целокупној историји употребе лекова током живота учесника. То значи да су неке особе у групи која тренутно није узимала антидепресиве можда раније користиле ове лекове.
Други фактори који током живота утичу на структуру мозга, попут образовања, животних навика или раних знакова неуродегенеративних болести код старијих особа, такође нису могли у потпуности да буду узети у обзир на свих 32 истраживачких места.
Следећи корак су дугорочна истраживања
„Следећи кључни корак јесте лонгитудинално истраживање“, рекла је Шмал.
„У идеалном случају, потребно је да пратимо људе пре него што почну да узимају антидепресиве или врло брзо након што започну терапију, а затим да током неколико година више пута процењујемо и њихово ментално здравље и њихов мозак.“
Зан је додао да би следећи корак, како и сами аутори признају, требало да буде испитивање више временских тачака у базама података које садрже више информација о другим релевантним факторима, као што су друга здравствена стања и одговор на претходне третмане.
„На крају, циљ није само да поставимо питање да ли антидепресиви утичу на мозак“, закључила је Шмал.
„Желимо да разумемо како они утичу на мозак који се развија и мозак одрасле особе, да ли се ти ефекти разликују међу појединцима и у различитим животним добима и да ли су било какве промене у мозгу повезане са користима од лечења, нежељеним ефектима или дугорочним исходима.“
