Церска битка представља први сукоб великих размера између војске Аустроугарске монархије и Краљевине Србије на самом почетку Првог светског рата. Ова стратешки пресудна војна операција вођена је током августа 1914. године на ширем подручју планине Цер, у околним подцерским селима, као и у самом граду Шапцу. Сада већ историјски сукоб означио је слом прве аустроугарске офанзиве на Србију и ушао у анали балистике и тактике као огледни пример маневарског ратовања.
Уводне борбе и почетак аустроугарске офанзиве
Операције су отпочеле у периоду од краја јула до средине августа 1914. године, када је аустроугарска артиљерија започела жестоке нападе у северној и северозападној Шумадији, уз форсирање река Дунава и Саве. Аустроугарска команда је замислила брзи продор из Босне преко реке Дрине и са севера преко Саве, рачунајући на факторе изненађења и техничку супериорност. Током 12. и 13. августа, непријатељске снаге прешле су Дрину код Лознице и Лешнице, док су истовремено друге јединице прешле Саву и окупирале Шабац.
Српска Врховна команда, предвођена искусним војводом Радомиром Путником, сачекала је да се непријатељски план у потпуности материјализује. Уместо развлачења снага дуж дугачке границе, српска војска је задржала централни положај у Шумадији, одакле је могла брзо да интервенише ка угроженим правцима. Када је постало јасно да главнина непријатељских снага наступа са запада и северозапада, војвода Путник је 15. августа издао наређење за одлучујући контранапад.
Кључна улога генерала Степе и развој сукоба
Судбоносну улогу у овој бици одиграо је командант Друге српске армије, генерал Степа Степановић. Проценивши ситуацију на терену, Степановић је препознао да је планина Цер кључ свих операција у подринском и мачванском региону. Самоиницијативно је одлучио да форсираним маршем овлада њеним доминантним врховима – Косаниним градом и Тројаном – како би онемогућио спајање аустроугарских колона.
Први директни окршај догодио се у ноћи између 15. и 16. августа 1914. године. Делови српске Комбиноване дивизије првог позива, након исцрпљујућег ноћног марша, наишли су на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера, у близини села Текериш. Судар у мраку брзо се претворио у огорчену и крваву борбу из близине. До јутра 16. августа, српски војници успели су да заузму венац Дивача и потисну непријатеља, спречивши 21. аустроугарску дивизију да оствари везу са јединицама које су држале Шабац.
У наредним данима, од 17. до 19. августа, огорчене борбе прошириле су се на читав фронт дуж Цера, Иверка и реке Добраве. Аустроугарске трупе покушавале су вишеструким противнападима да поврате стратешке позиције и омогуће напредовање своје 5. армије, али су српске јединице упорном одбраном и решивим контранападима разбијале њихове формације. Прекретница се догодила 19. августа када су српске снаге у потпуности заузеле Гребен, Рашуљачу и Косанин град.
Панично повлачење и ослобођење Шапца
Губитак кључних положаја на Церу и тешки губици довели су до потпуног слома морала у аустроугарским редовима. Непријатељске јединице почеле су неуредно и панично да се повлаче ка реци Дрини. Деорганизација је била толико изражена да су се хиљаде аустроугарских војника у бегу подавиле у реци. До 20. августа, целокупна аустроугарска 5. армија била је принуђена да се у потпуном растројству повуче на територију Босне.
Након сламања непријатеља на Церу, српска војска је усмерила своје снаге ка Шапцу, где су се утврдили остаци аустроугарских јединица. Након жестоких дводневних борби и опкољавања града, српске трупе су ушле у Шабац 24. августа 1914. године. Тиме је са српске територије у потпуности протеран и последњи непријатељски војник, а битка је званично окончана.
Особености, жртве и међународни одјек
Битка на Церу била је изразито маневарског типа. Током свих десет дана интензивних борби нису коришћени ровови, што је од војника и старешина захтевало максималну покретљивост, сналажљивост и тактичку прилагодљивост. Рововски рат, по коме је Први светски рат постао препознатљив, појавио се на европским бојиштима тек касније исте године.
Обе стране претрпеле су значајне губитке. Српска војска имала је око 3.000 погинулих и 15.000 рањених војника. С друге стране, аустроугарски губици били су драматично већи: преко 8.000 погинулих, око 30.000 рањених и више од 4.500 заробљених војника, уз огромне количине остављеног наоружања, муниције и војне опреме.
Победа српске војске над бројчано и технички супериорнијим противником ођекнула је широм света као прва победа Савезника у Првом светском рату. Овај тријумф значајно је подигао морал свих савезничких снага, скренуо пажњу светске јавности на Краљевину Србију и спречио Аустроугарску да у раној фази рата своје ресурсе усмери ка источном фронту против Русије. За изузетне заслуге и успешно командовање у овој бици, генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе.
