Време у ком живимо пуно је превирања. Породица је дуго у кризи а породични односи су дебело уздрмани. Систем вредности је срозан на најниже гране, а у таквом окружењу свако обликује своје вредности и у складу са њима и понашања која су често негативна.Реалност у којој живимо јесте суочавање са неизвесношћу, тешкоћама, страхом и свакодневним фрустрацијама. Оно што појединац доживљава преноси и на своју породицу, па и на своју децу. Супротност таквој реалности јесте наметање хедонистичке културе као вредности којој треба тежити, па се јури за срећом у несрећном времену у ком је несигурност једино извесна. Породични односи данас више него икад зависе од неостварених снова, неостварених амбиција и константне забринутости за боље сутра.
Насиље које се испољава у породици постало је на жалост нека врста емотивног и социјалног пражњења и оно је слика времена у ком живимо јер је породица слика друштва.Уздрмани породични односи, несигурни родитељи и још несигурнија деца гладна пажње су слика данашњих породица.Многи родитељи незадовољни својим статусом у друштву у јурњави за каријером, материјалним добрима, успехом и срећом стигну једино да занемаре своју децу.Породично васпитање има највећу моћ и утицај на дете, и зависи од друштвених норми, вредности, времена и могућности у којој се породица налази. Данашњим родитељима поред препуног књижара са књигама о васпитању деце недостаје једино време у ком би сва та знања могли да примене.Док се клацкамо између традиције и савременог начина васпитања, наизглед се више него икад бавимо васпитањем деце, међутим пливајући у мору савета о томе како треба а како не треба васпитавати децу, чини се да губимо тло под ногама.
Сусрећемо се са родитељима који не знају како да изађу на крај са својом децом, како да санкционишу непожељна понашања, како да изграде здрав однос са својом децом… Разговарамо са наставницима и учитељима и осетна је забринутост због урушености ауторитета и тражења алтернатива да се неадекватно понашање адекватно заустави.Раскорак између традиције и савременог односа према деци направио је јаз у ком свако плива како уме.Васпитање се мења, не васпитавамо варјачом и прутом, забрањена је батина, али као да још нисмо научили шта уместо тога треба радити. Довијамо се, тражимо начине па одлазимо у другу крајност. Нема батина, дакле све је дозвољено и пошто се деца више не боје, аутоматски значи да могу да раде шта хоће.Недостају нам нова знања, нове вештине родитељства и васпитања. Савремено васпитање и родитељство се изгледа мора учити!У трци данашњице изгубила се породица, изгубили смо се ми, деца су усамљенија него икад, иако се њима наизглед бавимо више.Родитељство данас је добило нове облике.Скупа дечија колица, мамини сређени нокти и перфектна шминка не би требало да буду приоритет мајчинства. Телефони, таблети и цртани филмови никако не би требало да су замена за игру, причу, шетњу, дружење, скакање и смејање. Трагање за уживањима не значи да треба лако да одустајемо једни од других.Чему учимо нашу децу?Васпитање изграђује личност детета, оно је у рукама нас одраслих. Ми смо одговорни за то каква су и каква ће наша деца бити сутра.Пуно тога треба да се мења, али иако можда немамо моћ да утичемо на друштво, на себе и своју породицу можемо. Јако је важно да то урадимо због наше деце. Да им сачувамо њихове породице, за почетак!
Чему учимо нашу децу?
Foto: Direktno
Извор: cnzd.rs
Повезани чланци:
