У новом издању емисије „Компас“ гост је човјек чији живот представља живу везу између српског сјевера и југа, између учитељске катедре и олтара, између поезије и молитве.
Професор др Бошко Миловановић, редовни је професор на Учитељском факултету у Призрену са привременим седиштем у Лепосавићу, гдје предаје на свим три нивоа студија. По рођењу је Краљевчанин. По животном опредељењу – Косовац.
Човјек који није дошао на Косово и Метохију да би је „бранио“ ријечима, већ да би је живео. Био је члан Епархијског управног одбора Епархије рашко-призренске (2010–2015), члан Удружења православних научника са сједиштем у Русији.
Заједно са др Иваном Радићем, професором Медицинског факултета у Косовској Митровици, добио је награду „Вечерњих новости“ за најплеменитији подвиг године 2013.Али професор Миловановић није само академик и црквени радник. Он је и пјесник и пјевач.
Казује стихове домаћих пјесника тако да они постају молитва, а пјева евергрин и традиционалне пјесме у сопственим аранжманима – тихо, достојанствено, као да их не изводи, већ их свједочи.
У разговору са Небојшом Лазићем отворио је срце и ум о темама које данас ријетко ко отвара без страха или патетике.„Дечани су литургија без престанка већ седамсто година.“„Косово ће да надживи све околности.“„Сви пјесници су уткали Космет у душу.“„Интелигенција без доброте је зло.“„Учитељ је систематско занимање.“„Вера је изнад науке.“„Литургија је учење.“„Црква треба бити укључена у васпитање.“„Публика је духовна аристократија.“
Посебно мјесто у емисији заузимају два дубоко лична и снажна свједочанства. Прво – прича о младом човјеку у Дечанима који је стајао пред фреском, ставио руку на њу и заплакао. Када му је професор рекао: „Сви су ово твоји преци“, младић је одговорио једноставно и потресно: „Да…“ У том „да“ је било више историје, више идентитета и више љубави него у стотинама политичких говора.
Друго – сјећање на сусрет са Десанком Максимовић, деведесетих година, непосредно пред њену смрт. Сједео је на клупи у парку и чекао је. Када је прошла, приступио јој је и замолио да му потпише књиге. Она му је одговорила: „Јао дијете, имам ја овдје још неких књига…“ Тај тренутак, тај сусрет двије генерације, двије епохе, остаје као свједочанство о континуитету српске културе.
У емисији чућемо и једну од најљепших и најтачнијих мисли о образовању и одговорности:„Ако обућар не буде добро радио свој посао, Атињани ће ићи лоше обувени. Ако учитељ не буде добро радио свој посао, пропашће држава.“
И поруку о страдању која спаја генерације:„И дјеца Ораховца, и дјеца Јасеновца, и дјеца која су преживјела страдања могу да се између себе много добро разумију. Јер имају исто искуство. Грци кажу: πάθει μάθος – патњом стиче се памет. Наш народ каже: ко се не намучи, тај се не научи.“
