Правила се мењају временом, али оно што је свугде заједничко је ломљење славског колача, иконa и наздрављање домаћина и гостију, каже етнолог др Саша Срећковић. Крсна слава је један од најлепших српских обичаја који спаја породицу, пријатеље и веру. Од Светог Димитрија, преко Аранђеловдана и Никољдана, па до Савиндана и Ђурђевдана, редом се пале славске свеће и окупљају породице. И док се у неким кућама још осећа мирис домаћих ђаконија, у другима се слава обележава уз модерно послужење, „скајп” и мобилне телефоне на столу. Слава није само празник, то је идентитет, сећање на претке и захвалност свецу-заштитнику. Често чујемо како људи кажу да се данас мање слави, али тачније је рећи – слави се другачије, не мање, тврде познаваоци наших обичаја. „Треба ипак нагласити да је наша Црква христоцентрична – па је Исус Христос важнији од светитеља. Стога Христова икона треба да буде највише истакнута, с иконом Богородице с десне, а светитеља с леве стране ”, каже протојереј Љуба Миловановић из Обреновца, истичући да се често заборавља икона Светог Саве. У многим домовима види се само икона светитеља чија се слава обележава.
Иако се од породице до породице обележавање крсне славе разликује – од свечаних гозби до скромних окупљања у ужем кругу, етнолози указују да суштина остаје иста: благослов дома и сећање на претке.
Етнолог др Саша Срећковић из београдског Етнографског музеја каже за „Магазин” да је слава „жива” традиција, која се мења заједно с временом, али не губи значење.
– Домаћин не седа докле год гори славска свећа. То је израз поштовања према светитељу кога слави и који је у симболичком смислу главни гост у његовој кући. Стоји као у цркви на молитви. Тај обичај је опстао и данас, и већина домаћина га и даље поштује – каже Срећковић.
Славски обичаји се, додаје он, разликују од краја до краја, али не толико због регионалних специфичности, колико због услова у којима се слави. – Постоје разлике у саставу славског колача и храни која се служи, у томе да ли се припрема жито или не, у зависности од тога да ли је светац „живи”, као Свети Илија и Свети Арханђел. Разлике су и социјалне – славе имућнијих домаћинстава изгледале су другачије од сеоских, а у градовима се данас чешће приређују скромније трпезе из практичних разлога.
Некада су у варошима биле уобичајене „визитације” – кратке посете уз кафу и колаче, док су данас гозбе често богатије и трају дуже. У планинским крајевима, где свештеници нису увек могли да стигну, обред су обављали сами домаћини, уз помоћ родбине и угледних гостију.
– Оно што је свугде заједничко је ломљење славског колача, држање иконе и наздрављање. Вино је обавезан елемент славе, али у појединим крајевима, попут јужних, уобичајено је да се користи ракија. И то је пример прилагођавања околностима – каже етнолог. Слава је вековима била обичај који окупља породицу и сроднике. Данас се, услед брзине живота, славе празнују углавном у ужем кругу. Велике гозбе постале су ређе, али је присутна свест о духовном значају празника.
– Након бурних деведесетих, када су славе често добијале елементе раскошних гозби, и након периода короне када је све било сведено, сада смо негде између. Више се води рачуна о суштини, мање о обиљу. Слава није доказ богатства, него вере и идентитета – каже Срећковић. Крсна слава је од 2014. на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа, а приликом номинације набројане су основне одреднице славског понашања, каже етнолог Саша Срећковић.
Прослава светитеља-заштитника састоји се од ритуалног приношења бескрвне жртве и гозбе која се приређује за рођаке, комшије и пријатеље. Елементи бескрвне жртве су хлеб, вино и пшеница (симболи Христовог тела и крви, плодности и благостања).
Током ритуала на дан славе, у породичном дому се пали посебна свећа где се чита „Оченаш” и врши се сечење славског колача (с обавезним симболом ИС ХС НИ КА) преливањем вином, сечењем попречно, затим окретањем и ломљењем на четири дела, уз подизање. Током ритуала, захваљује се светитељу и изговарају се молитве за благостање. Сечење колача обавља домаћин с најстаријим или најважнијим гостом („долибаша”), својим наследником и осталим члановима породице. Славска гозба почиње свечаним пијењем вина, једењем кољива, наздрављањем („здравицом”) и изражавањем жеља за здравље, плодност и благостање породице и гостију, а наставља се оброком. Славска гозба мора да садржи месо (прасе, јагње или рибу у дане поста) као остатак крвних жртава.
Правила даривања
Као и сви обичаји, и славски поклони мењали су се с временом. Раније се, каже Срећковић, даривао сваки члан домаћинства и то јабукама, воћем, слаткишима или другим ситним даровима. Данас су уобичајени куповни поклони – вино, ракија, кафа, цвеће, књига или колач.
– С променама у начину живота мењају се и славски дарови. Могу се поклањати и посуде за жито, свећњаци, црквени календари, па чак и пакети који садрже свету водицу, тамјан и мале иконе. У селима су поклони нешто скромнији, јер је избор мањи, али се пажња увек цени – објашњава он.
Бонтон налаже да се домаћину уручи пиће, домаћици цвеће или бомбоњера, да се не инсистира на богатој трпези и да се гости захвале при одласку. Црква не подстиче обавезу поклањања, али саветује да дар буде скроман и од срца. Као посебан поклон, многи бирају икону светитеља, молитвеник или ручно израђени свећњак. Најважније је да дар буде знак пажње, а не материјалне вредности. Заправо, суштина поклона је да се гост не баца у трошкове, јер то није ни потребно. Гостима не треба замерити уколико дођу без поклона, а домаћинима уколико је славска трпеза скромна.
Не започињати спорне теме
Веома је важно испоштовати домаћина на начин да се обучете у складу с приликом, те да не претерујете с одећом која је упечатљива.
Гости треба да поштују домаћина – не одбијају учешће у трпези, не започињу спорне теме и на крају славе опраштају се уз лепе жеље и захвалност.
То је нарочито битно зато што је слава јединствена јер у њој нема театралности – нема јавног ритуала, то је приватна литургија породице. Управо зато је преживела све промене и зато ће трајати, објашњавају етнолози.
