Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године, српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку Другог балканског рата. Битка на Брегалници била је највећи и најкрвавији сукоб у дотадашњој српској ратној историји по броју ангажованих снага, трајању и пространству на коме се одвијала. Жестоки окршаји водили су се на Брегалници и Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти, Осоговском масиву, као и на Вардару код Криволака, Пепелишта, Удова и Ђевђелије.
У овим борбама српски војници и официри приказали су изузетне ратничке квалитете и надмашили противника. Француски војни посматрач Ален де Пененрен забележио је да је српска војска показала издржљивост изнад сваке похвале, страховиту офанзивну способност и стварну надмоћ над хваљеном бугарском војском. Аустроугарски војни изасланик, мајор Ото Гелинек, известио је свој Генералштаб да је држање српских сељака достојно дивљења, истичући њихову мирноћу и хладнокрвност под снажном артиљеријском ватром, при чему јединице другог позива нису заостајале за првим.
Оваква храброст и упорност српске војске, иако је рат по свом карактеру био неправедан, проистицала је из чињенице да се сукоб водио око територије коју су војници сматрали својом историјском и националном баштином. Додатни мотив за огорчену борбу био је и изненадни ноћни напад бугарских трупа, који је извршен без претходне објаве рата.
Пожртвовање дивизија и улога старешинског кадра
Високе оцене о српској војсци потврђују конкретни примери са бојишта. Дринска дивизија Првог позива је пуних девет часова сама издржавала притисак главних снага бугарске 4. армије на фронту широком преко 20 километара. Тимочка дивизија Другог позива је пет дана водила неравноправне борбе са троструко надмоћнијим непријатељем и изгубила 30 одсто састава штитећи бок 3. армије. Шумадијска дивизија Првог позива је енергичним противнападом потпуно разбила бугарске пукове, што је пресудно утицало на ток битке, док је 3. пук Моравске дивизије Другог позива дао кључан допринос сламању бугарског десног крила на Рајчанском риду. На самом почетку, мање предстражне јединице су спречиле Бугаре да изненаде главнину српских снага у бивацима.
Велики терет битке изнели су трупни официри, како активни тако и резервни. Мајор Гелинек је приметио да су млади потпуковници и мајори лично предводили јурише, због чега су претрпели велике губитке, док су за ниже официре важиле само речи похвале. Десетомесечно ратно искуство учинило је да се разлика у обучености између активних и резервних официра готово избрише. Иако су поједини страни посматрачи, попут француског потпуковника Фурнијеа, сматрали улогу команданата дивизија незнатном, општа оцена је да је њихов рад у пресудним тренуцима ипак био задовољавајући.
Са друге стране, бугарска војска је ушла у рат исцрпљена претходним борбама са Турцима. Чежња за кућом, појава болести и непопуларност рата против дотадашњих савезника озбиљно су нарушили морал, што је довело и до побуна у појединим пуковима 7. рилске дивизије. Ипак, када су борбе почеле, бугарски војници су се жестоко тукли. На то су утицале сурове методе њихових официра, али и снажна вишемесечна шовинистичка пропаганда која је Србе и Грке приказивала као неверне савезнике који отимају бугарску земљу. То објашњава њихову упорност, али и сурове поступке попут злоупотребе белих застава, масакрирања рањеника и намерног ширења колере.
Стратегија српске и бугарске Врховне команде
Утицај српске Врховне команде на ток битке био је подељен. У прва четири дана командовање је било изврсно. Војвода Радомир Путник је донео судбоносну одлуку да 3. армија брани положаје по сваку цену, док је 1. армија прешла у енергичан противнапад према Кочанима. Правовремено је ангажована и стратегијска резерва, односно Црногорска дивизија и Добровољачка бригада. Међутим, у другом делу битке долази до серије погрешних мера и полумера. Одлука о повлачењу Шумадијске дивизије ради пасивне одбране ослабила је лево офанзивно крило и омогућила Бугарима да преброде кризу. Извлачењем кључних дивизија 8. јула пропуштена је прилика за потпуно опкољавање и уништење бугарске 4. армије.
Критичари су ове Путникове пропусте правдали крутим држањем доктрине, компликованом ситуацијом на другим деловима фронта, песимистичким извештајима са терена и слабим радом обавештајне службе због које је Врховна команда дејствовала „завезаних очију“. Страни посматрачи, међутим, указују на то да примарни циљ Србије није био уништење бугарске силе, већ заштита заузете територије. На овакво дефанзивно држање утицала је и дипломатија; Никола Пашић је упозоравао да се не руше мостови за будући Балкански савез, а румунска Врховна команда је молила да се одсудна битка одложи док њихова војска не буде спремна за акцију.
Бугарско командовање је направило још теже стратегијске грешке, занемаривши начело концентрације снага на одлучујућем месту. Потцењујући противника и верујући да је за заузимање Македоније довољна само 4. армија, они су остале снаге оставили пасивним на граници. Командант 4. армије је додатно ослабио свој притисак усмеравајући трупе у више различитих, дивергентних праваца. Тек петог дана битке, када је катастрофа постала извесна, Бугари су активирали 1. и 3. армију, што им је, уз српске грешке, омогућило да избегну потпуни слом.
Логистика, артиљерија и санитетска служба
Српска одбрамбена моћ била је значајно појачана фортификацијским радовима. Главне одбрамбене линије чиниле су систем малих упоришта, стрељачких ровова и артиљеријских заклона, а готово сваки важнији вис био је утврђен. Об squats путна мрежа омогућила је брз маневар и пребацивање артиљерије чак и на тешко приступачне планинске масиве.
Артиљерија је одиграла огромну улогу у сукобу. Срби су у почетку имали предност због уређених положаја и спремљене муниције, али су се касније испољиле слабости њихових пољских топова система „Шнајдер–Кане“, који су имали мали домет, положену путању и слабу покретљивост на брдском терену. Пошто се битка водила на широком и планинском фронту, брдска артиљерија је била далеко ефикаснија. Ту су Бугари били у предности са 23 брзометне брдске батерије којима су руковали изузетно прецизно. Ипак, српска хаубичка артиљерија је својом прецизном ватром код Дренка одиграла кључну улогу у покретању победоносног преокрета.
Санитетска служба је у почетку функционисала беспрекорно, са добро организованом тријажом у Скопљу и евакуацијом тежих рањеника за Београд. Међутим, огроман прилив рањених и спор транспорт, који је трајао и по четири дана, довели су до загнојавања рана код великог броја војника. Врућина је изазивала сунчане ударе, а највећу претњу представљала је појава колере. Захваљујући енергичним мерама, епидемија је сузбијена за петнаест дана, али је однела око 5.000 живота.
Материјално снабдевање храном било је пуно слабости, те се на положаје неретко дотурао буђав хлеб. Стање се поправило тек након заузимања Кочана, где су заплењене велике количине бугарске хране и пекарница. Војници у долинама река били су додатно оптерећени сувишном зимском опремом, а огроман проблем представљала је и пијаћа вода, будући да је Брегалница била заражена колером. Насупрот проблемима са храном, снабдевање муницијом функционисало је одлично у свим фазама битке. Српске трупе су у том погледу биле у знатно бољем положају од бугарских, чије су линије снабдевања биле предуге и слабе, што им је додатно урушавало морал.
О упорности и суровости Брегалничке битке најбоље сведоче велики губици на обе стране. Српска војска је претрпела губитак од 16.620 људи, од чега је било 3.000 погинулих. Бугарски губици нису прецизно утврђени, али се процењује да на Брегалницу отпада више од трећине од укупно 93.000 људи које је Бугарска изгубила у целом Другом балканском рату.
