U vremenu kada se često govori o krizi vrednosti, gubitku autoriteta i sve većem udaljavanju mladih od knjige, jezika i tradicije, glasovi prosvetnih radnika koji decenijama grade generacije mladih ljudi dobijaju posebnu težinu.
Jedan od takvih glasova je i Biljana Kovačević, profesor srpskog jezika i književnosti u Prvoj beogradskog gimnaziji, koja kroz svoj rad, iskustvo i promišljanja ukazuje na važnost očuvanja identiteta, ulogu obrazovanja u formiranju ličnosti i značaj odnosa između profesora i učenika.
Istinski čuvari jednog naroda su neprolazne vrednosti
Govoreći o temeljnim vrednostima jednog naroda, Biljana Kovačević ističe da su istinski čuvari jednog naroda upravo one neprolazne vrednosti koje su vekovima oblikovale nacionalni identitet.
Jezik, pismo, književnost, vera i kulturno nasleđe nisu samo deo prošlosti, već temelj na kojem se gradi budućnost. Zbog toga smatra da svaka generacija ima obavezu da preuzme odgovornost za njihovo očuvanje i prenošenje na potomke.
Posebno mesto u njenim razmišljanjima zauzima pitanje srpskog jezika i ćirilice. Ona upozorava da se svi moramo zapitati da li dovoljno čuvamo svoje pismo i koliko smo spremni da ga koristimo u svakodnevnom životu. Prema njenim rečima, savremeno doba donelo je neobičan paradoks.
Nekada su neprijatelji bili vidljiviji
Nekada su pritisci na nacionalni i verski identitet bili otvoreni i jasno vidljivi, dok su danas mnogo suptilniji. Upravo zato je važno da čovek svesno neguje svoj jezik, pismo i kulturni obrazac, jer se identitet ne gubi odjednom, već postepeno, onda kada prestanemo da ga čuvamo.
U razgovoru o životu i formiranju ličnosti, profesorka Kovačević naglašava da čoveka najviše oblikuju teški izbori i životna iskušenja. Ona veruje da se kroz stradanje čovek izgrađuje, sazreva i otkriva sopstvenu snagu. Lak put retko donosi dubinu, dok su upravo izazovi i borbe oni koji čoveka primoravaju da se suoči sa sobom i preispita sopstvene vrednosti. Zato je važno da mladi ljudi ne beže od teškoća, već da ih dožive kao priliku za lični rast i razvoj.
Ljudima su potrebni orijentiri
Kada je reč o društvu u celini, Biljana Kovačević smatra da su ljudima potrebni orijentiri, ali da nijedan sistem ne može nadomestiti ličnu odgovornost pojedinca. Bez obzira na okolnosti, svako je pozvan da preuzme odgovornost za svoje postupke, izbore i odnos prema drugima.
Upravo u tome vidi jedan od najvećih izazova savremenog vremena, u kojem se odgovornost često prebacuje na institucije, okolnosti ili druge ljude.
Jedna od tema kojoj posvećuje posebnu pažnju jeste i položaj profesora u savremenom društvu. Prema njenom mišljenju, prosvetni radnici su se prelako odrekli dela svog autoriteta, zaboravljajući da se istinski ugled ne gradi formalnom pozicijom, već ličnim primerom i odnosom sa učenicima.
Ona ističe da autoritet profesora ne proizilazi iz straha, već iz poverenja i uzajamne ljubavi koje uspeva da izgradi kod mladih ljudi.
Kako se gradi autoritet prema učenicima?
„Kada učenik primeti da ga vi vidite, njegov bes se anulira, on se umanjuje i on se menja na času“, ističe profesorka Kovačević, objašnjavajući da je suština nastavničkog poziva u prepoznavanju svakog učenika kao jedinstvene ličnosti. Nije važno da li je tema časa književnost, gramatika ili neka druga oblast. Ono što učenik pamti jeste osećaj da je primećen, uvažen i shvaćen. Kada se takav odnos uspostavi, nastaje prostor u kojem obrazovanje dobija svoj puni smisao.
Ona naglašava da mlad čovek mora da istraži sebe i otkrije šta mu je zaista potrebno. Savremeni svet nudi bezbroj mogućnosti, ali upravo zbog toga mladi često ostaju zbunjeni i nesigurni. Zato je uloga porodice i škole da im pomognu u traganju za sopstvenim putem, a ne da im nameću gotove odgovore.
Koji je značaj književnosti u životu čoveka?
Kao profesor srpskog jezika i književnosti, Biljana Kovačević posebno govori o značaju književnosti u životu čoveka. Ona smatra da književnost nije samo školska obaveza niti zbirka tekstova koje treba analizirati. Književnost je prostor u kojem čovek upoznaje sebe, svoje strahove, nade, slabosti i snagu. Međutim, da bi književnost ostavila trag, potrebno je da čovek bude duhovno i emotivno otvoren.
„Ako ste duhovno i emotivno zatvoreni pred književnošću, ona vam ništa ne može dati“, ističe profesorka. Upravo zato čitanje nije samo intelektualni proces, već i duboko lični susret sa svetom ideja, osećanja i životnih iskustava. Ponekad knjiga može da otvori rane koje čovek nosi u sebi, ali isto tako može da postane sredstvo razumevanja, utehe i isceljenja.
Mnogi roditelji danas nisu dovoljno posvećeni svojoj deci
Govoreći o vaspitanju mladih, Biljana Kovačević upozorava da mnogi roditelji danas nisu dovoljno posvećeni svojoj deci. U želji da reše svakodnevne probleme, često pribegavaju najlakšem rešenju – prepuštanju deteta digitalnim uređajima. Međutim, telefon ne može zameniti razgovor, pažnju i prisustvo roditelja. Deci je potrebna živa veza sa svetom, osećaj pripadnosti i sigurnost koju mogu dobiti samo kroz bliske odnose sa ljudima koji ih vole i razumeju.
Profesor je most između mladog čoveka i onoga ka čemu ide
U tom kontekstu ona ističe da je profesor, baš kao i roditelj, most između mladog čoveka i onoga ka čemu ide. Ako je taj most stabilan, mlado biće će sigurnije koračati kroz životne izazove. Ako su temelji slabi, svaki naredni korak postaje teži i nesigurniji. Zato je zadatak profesora mnogo širi od prenošenja znanja. On podrazumeva usmeravanje, ohrabrivanje i pomoć mladom čoveku da otkrije sopstvene vrednosti i ciljeve.
Poruka prof. Biljane Kovačević može se svesti na jednu suštinsku misao: ako želimo da sačuvamo sebe kao narod i pojedince, moramo čuvati ono što nas je oblikovalo. To su naš jezik, ćirilica, književnost, vera, vaspitanje i porodične vrednosti.
Samo tako možemo izgraditi generacije koje će znati ko su, odakle dolaze i kuda idu. U vremenu brzih promena i brojnih izazova, upravo te vrednosti ostaju najpouzdaniji kompas koji čoveka vodi kroz život.
Ovde možete pogledati celu emisiju sa prof. Biljanom Kovačević:
