Аустроугарски злочини у Мачви током августа 1914. године представљају један од најстрашнијих примера систематичног насиља над цивилним становништвом у Првом светском рату. Дугогодишња пропаганда усмерена против Краљевине Србије и српског народа, у комбинацији са званичним карактером војног похода који је означен као казнена експедиција, директно је утицала на бруталност и масовност извршених ратних злочина. Већ у првим данима офанзиве, непосредно по преласку границе и уласку у Србију, аустроугарске трупе су започеле сурово истребљење недужног становништва на свим правцима свог деловања.
На простору Мачве зверства су предводиле јединице претежно попуњене мађарским људством, док су у Подрињу катастрофална разарања и убиства спроводиле формације регрутоване са подручја Хрватске. Страдање цивила било је сурово и организовано. Веће и мање групе мештана су везиване заједно, а затим пребијане до смрти кундацима и бајонетима. У многим местима примењивана је метода спаљивања живих људи, тако што су читаве породице и комшије затварани у школе и приватне куће које су потом паљене. Село Прњавор постало је трајни симбол овог застрашујућег страдања српског народа у Мачви, Јадру и Поцерини. Размере бестијалности осликава и чињеница да међу жртвама није било заштићених, убијани су старци од готово деведесет година, али и деца млађа од годину дана.
Поред масовних убистава, аустроугарске снаге су спроводиле и систематско насиље над женама. Сведочанства потврђују да су случајеви силовања забележени у готово свим насељеним местима, укључујући и порт Саборне цркве у Шапцу. Приликом суочавања са поразом и повлачењем, непријатељске трупе су масовно одводиле цивиле у логоре, превасходно циљајући мушку омладину како би српску државу и краља Петра у будућности лишили војно способног становништва. Временом су у логоре депортовани и старији људи, жене, девојке и деца. Сваки заробљени српски трећепозивац који је затечен у народној одећи третиран је као припадник четничких снага и стрељан на лицу места без икаквог суђења.
Српске власти нису могле одмах по ослобођењу да утврде тачан број жртава због брзог покретања друге аустроугарске офанзиве и покушаја непријатеља да током повлачења након Церске битке уништи трагове својих злодела. Побогу српске владе, међународни експерти и независни истражитељи позвани су да документују ове догађаје. Швајцарски криминолог Арчибалд Рајс провео је три месеца на терену сакупљајући доказе, фотографије и сведочанства, чиме је 1915. године упознао светску јавност са реалношћу аустроугарског терора. Потврђено је да је у овом таласу убијено најмање хиљаду триста људи, док је више од петсто лица нестало, међу којима је био велики број деце млађе од десет година.
