Сваке године, другог уторка у јуну, у многим земљама света обележава се Светски дан сећања на кућне љубимце. Поводом тог дана, архимандрит Сава (Мажуко), монах Никољског манастира у Гомељу, и свештеник Давид Проскурјаков из Астраханске епархије разговарали су о питањима која муче готово сваког власника љубимца.
Да ли животиње имају душу? Да ли је исправно молити се за вољеног пса или мачку? Да ли је хумано успавати животињу која пати? И одлазе ли наши љубимци у рај после смрти?
Шта је заправо душа?
— Оче Саво, данас разговарамо о животињама. Многи људи имају кућне љубимце, а уопште узев, током живота непрестано смо у контакту са животињама. Какав би требало да буде исправан хришћански однос према њима? И да ли оне имају душу као човек?
— Да бисмо одговорили на то питање, најпре морамо врло прецизно да дефинишемо шта подразумевамо под речју „душа“. Шта је душа?
Лично, никада нисам пронашао дефиницију која би ме у потпуности задовољила. Објашњења са којима сам се сусретао током школовања у богословији и касније на теолошком факултету деловала су ми прилично неубедљиво. Зато радије посматрам душу као нешто што пре схватамо интуитивно.
Знамо да човек има душу — али шта је она заправо?
Не мислим да је овде нарочито користан есенцијалистички приступ. Под тим подразумевам познату методолошку шему наслеђену од Аристотела, која покушава да сваку појаву разложи на њене најосновније елементе. У случају душе сумњам да тај метод заиста функционише.
Наравно, искусни теолози могли би ме лако побити цитатима и беспрекорном логиком. Али овде говорим не као теолог, већ као обичан човек — свештеник који веома воли животиње.
Чини ми се да, када говоримо о души, говоримо о јединственом обрасцу који је саткан од човековог живота. Видим одређену повезаност између онога што називамо душом и онога што називамо личношћу.
Када говорим о души или личности, мислим на јединствену биографију једног човека. Човек је, на известан начин, своја историја. Он је своја животна прича. И верујем да је то, у одређеном смислу, оно што називамо душом.
Човек као јединствен пред Богом
Практично гледано, најважније је да схватимо да смо заиста јединствени — не само сами по себи, већ и у Божјим очима.
Моја прича, моје постојање, могући су и драгоцени само зато што постоји Неко у вечности ко ме види у потпуности, од почетка мог живота у времену до коначног испуњења моје личности.
Теолози често кажу да је личност начин постојања. Други говоре о метафизичком или онтолошком темељу који такав начин постојања чини могућим.
То су питања за теологе и философе. Ја себе не сматрам ни једним ни другим.
За мене је важно искуство да постојим пред Божјим очима. А човек који сам сада није све што јесам.
Када је Свети Серафим Саровски гледао ходочасника који му долази, видео је и његову прошлост и будућност, јер му је Бог даровао духовни вид. Тако Господ види сваког човека — као целовиту личност.
Убеђен сам да је човек своја биографија.
Какво место у вечности имају животиње које волимо?
Када говоримо о животињама које постану део нашег живота, можемо рећи да оне учествују у нашем јединственом и непоновљивом путу пред Господом.
Неко би могао да говори и о историји животиња. Уосталом, Аристотел је написао дело „Историја животиња“. У стварности, то је више зоологија него историја, али представља пажљив покушај да се разуме животињски свет.
Ипак, историја у пуном смислу речи припада човеку.
Ту морамо говорити и о духовној димензији — о области у којој се појављују значења која превазилазе биографију појединца, значења већа од једног живота.
Када говоримо о животињама, не мислим да им можемо приписати историју у истом смислу у ком говоримо о људској историји. То би био облик антропоморфизма.
Навикли смо да препознајемо антропоморфизам када га примењујемо на више облике постојања, али постоји и „доњи“ антропоморфизам — када људске особине пројектујемо на бића која су испод нас у хијерархији постојања.
Људи имају обичај да хуманизују све чега се дотакну. Дрвећу, животињама и биљкама приписујемо нешто људско. У извесном смислу, човечност је заразна.
Али ако кажем да неко кога волим постаје део моје приче, моје јединствене биографије, онда је можда управо то основа за веровање да и та животиња на неки начин учествује у мојој вечности.
Неизбрисива биографија човека није само бескрајан ток времена. Она носи печат вечности.
То је лик човека који се не може избрисати.
Управо то нам даје основ да верујемо у покајање. Покајање не брише оно што се догодило, већ га преуређује у другачији образац.
Човекова биографија је попут цртежа који у почетку изгледа као хаотична збрка линија, а затим се изненада све сложи у препознатљив портрет.
Део те биографије је и оно што човек воли — на добро или на зло.
Зато чак и искривљена љубав може у вечност да повуче нешто што није достојно вечности. И управо у томе, чини ми се, лежи метафизички темељ могућности пакла.
Да ли човек и животиња могу бити изједначени?
— Другим речима, није исправно посматрати душу животиње или њену коначну судбину одвојено од човека коме припада?
— И ја тако мислим.
Човек је икона Божја. Он је јединствен. Људи се не могу стављати на исти ниво са животињама.
Имам репутацију великог љубитеља животиња. Волим мачке, псе, крокодиле, па чак и жабе.
Недавно сам у Ботаничкој башти у Москви намерно отишао да слушам жабе како певају. Тамо постоје дивна језерца у којима се чује њихов хор.
Неки моји читаоци су ме чак напустили када су схватили да нисам поклоник култа животиња који је данас постао модеран у одређеним урбаним круговима — међу људима који су спремни да унизе или униште другог човека у име заштите мачке или пса.
По мом мишљењу, и то је један облик моралне изопачености.
Ја заиста волим животиње. Али човек има невероватну способност да исквари чак и своја најплеменитија осећања.
Љубав према животињама такође може постати неуредна и нездрава. Не мислим у клиничком смислу, већ као врсту неконтролисане сентименталности.
Исто важи и за саосећање. Сажаљење је племенито осећање, али и оно може постати изопачено ако изгуби меру.
Да ли животиње имају морал? Светитељи, звери и границе антропоморфизма
— У једном телевизијском интервјуу познатог природњака Николаја Дроздова питали су: „Ко је бољи — пас или човек?“ Дао је занимљив пример. Замислите човека који иде иза старице која носи кући флашу вотке и кобасицу за свог мужа. Тај човек јој отме намирнице и побегне кући. Да га код куће чека прави пријатељ, рекао би му: „Шта си то урадио? Хајде одмах да пронађемо ту жену и исправимо неправду.“ Али пас би био одушевљен кобасицом и свесрдно би одобрио поступак свог господара. Човек је неупоредиво већи од животиње.
— Мислим да се те две стварности уопште не могу поредити. Таква поређења су, по мом мишљењу, погрешна у самој основи. То је поново облик антропоморфизма.
Људи често не примећују да су се занели и да на нељудски свет пројектују искључиво људска искуства.
Животиње живе у свету који тече упоредо са нашим. Мачке и пси обитавају у стварности која је паралелна нашој јер живе изван области морала. Строго говорећи, тамо нема ни добра ни зла.
Наравно, можемо посматрати зачетке друштвеног понашања код животиња. Данас је модерно позивати се на савремене приматологе и књиге које тврде да животињски свет има сопствену етику. Али и то почива на неоснованој претпоставци да исти закони који управљају људским животом управљају и животом животиња.
То једноставно није тачно.
Мачка не греши када лови врапца
Моја мачка Анфиса једном је донела врапца право у моју монашку келију.
Могао бих бескрајно да јој држим придике, да јој говорим како би требало да се стиди, како врабац има гнездо и младунце које треба да храни, како је сезона гнежђења и како би требало да има сажаљења према тим малим птићима.
Али све би то било потпуно бесмислено.
Она поступа по инстинкту. Покреће је нагон да ухвати плен и донесе га кући. То је оно што она доживљава као своју сврху.
Зашто су се дивље звери покоравале светитељима?
— Али шта је са лавовима који нису хтели да повреде Светог великомученика Пантелејмона?
— То је нешто сасвим друго. Ту видимо дејство Божје благодати на створени свет.
Медвед је у стварности веома опасна животиња. Ако посетите Вологодску област, људи ће вам испричати мноштво прича о медведима и вуковима.
Ипак, медвед је мирно живео са Светим Сергијем Радоњешким. Покоравао се Светом Варлааму Хутинском и Светом Серафиму Саровском.
То је било дело Божје благодати.
Животиња не доноси моралне одлуке
— Дакле, не треба да тумачимо те догађаје као пример животиње која је донела моралну одлуку? Није се лав замислио и рекао: „Не смем то да учиним, то би био грех“?
— Наравно да не.
Сам појам греха не постоји за животиње.
Оне припадају потпуно другом поретку постојања.
Штавише, ми једва можемо и да замислимо какав је био првобитни поредак творевине према Божјем науму. Све је толико дубоко измењено падом човека да можемо само да наслућујемо.
Понекад, међутим, под дејством благодати провири нешто од тог првобитног склада. Нестворена сила Божја засија као муња. То није нешто што се дешава по законима природе.
Није ствар у томе да ће сваки монах који проведе четрдесет година у подвигу аутоматски добити власт над медведима.
Тако то не функционише.
Прича о свештенику који је покушао да хода по води
Постоји поучна прича о стрицу великог руског глумца Василија Качалова.
Након што је прочитао много духовне литературе, убедио је себе да поседује толико благодати да може да хода по води као по сувом.
Окупио је побожне парохијане, понео Свете Дарове и повео их до реке са намером да покаже како ће, као истински човек молитве, прећи реку ходајући по води.
Наравно, потонуо је.
То је било велико понижење.
Касније је чак послат у манастир на покајање — не толико због духовне прелести, колико зато што је испустио Свете Дарове.
Исто важи и овде.
Благодат Божја није нешто што се може испланирати, измерити или контролисати. Она долази изван граница створеног света.
Свети Григорије Наречки и пастирски штап који је процветао
Свети Григорије Наречки, велики светитељ Јерменске Цркве, био је веома образован човек и син јерменског племића.
Ипак, у манастиру му је дато послушање да чува овце на удаљеним пашњацима.
Када се после неколико година вратио у манастир, усред дворишта је забо свој пастирски штап.
Према његовом житију, штап је пустио корење, олистао и претворио се у жбун.
Поклоници су долазили да га виде јер је, како каже предање, Свети Григорије током читавог тог периода ниједном није ударио ниједну овцу тим штапом.
Иако пастири обично користе штап да дисциплинују стадо, он то никада није чинио јер му је срце било испуњено милошћу према сваком живом створењу.
Тај штап постао је знак милосрдног срца.
Али милосрдно срце није исто што и префињена осећајност или еколошка свест.
То је плод дејства Светога Духа.
Светитељи и савремени активизам нису исто
Данас постоји искушење да савремене философске токове и идеологије поистоветимо са учењем Светих Отаца.
Људи кажу:
„Погледајте, и Грета Тунберг је једна од нас.“
Не, није.
Или покажу на људе који спасавају напуштене животиње и закључе да иду истим путем као Свети Григорије Наречки, Свети Серафим Саровски или Свети Исак Сирин који је говорио о стицању милосрдног срца.
Али то није исто.
Милосрдно срце Светог Герасима Јорданског или Светог Серафима Саровског било је осењено Светим Духом и испуњено Божјом благодаћу.
Није било плод идеолошког заноса или емоционалне узбуђености.
Ако неки активиста спасава мачке и псе, то је добро дело и заслужује поштовање.
Али пут Светих Отаца био је другачији пут.
То нису исте ствари.
Да ли је исправно стерилисати кућне љубимце?
— Да ли је прихватљиво стерилисати животињу како би се спречило нежељено потомство?
— Мислим да овом питању треба приступити здравим разумом и руководити се начелом избора мањег зла.
Одрасли људи знају да смо често принуђени да бирамо не између добра и зла, већ између већег и мањег зла. Неко мора донети одлуку, а затим сносити њене последице и прилагођавати им се.
Верујем да су животиње по својој природи позване да се размножавају. То је део сврхе њиховог постојања, јер је животиња, у најпотпунијем смислу, биће своје врсте.
Човек се, с друге стране, може посматрати на више нивоа: као припадник људског рода, али и као личност чија вредност превазилази саму врсту. Ми, на неки начин, постојимо на две равни.
Да поновим, животиња пре свега постоји као представник своје врсте. Она није личност у оном смислу у којем је човек личност, иако свакако има своје индивидуалне особине. Њено постојање усмерено је пре свега на наставак врсте.
Увек ме је, рецимо, задивљивао израз на лицу мачке након што се омаци. То је нешто незаборавно. Волим да посматрам мачку са мачићима и увек се радујем када су око мене мачићи или штенци.
Да, захтевају много труда, али су дивни.
На лицу мачке-мајке постоји нека врста свете и благословене гордости што је испунила своје призвање. После тога, као да више није ни важно шта ће бити са њом.
Зато мислим да у данашњој масовној стерилизацији животиња има нечег нездравог.
Ипак, поновићу: морамо се руководити здравим разумом и принципом мањег зла. Понекад је стерилизација заиста исправно решење.
Да ли је дозвољена еутаназија животиње која пати?
— То нас доводи до следећег питања. Ако је животиња тешко болесна, треба ли чекати природну смрт или је еутаназија прихватљива?
— Животиња није човек.
Човек понекад мора проћи кроз жалост и страдање како би се очистио и духовно узрастао. Животињи такво очишћење није потребно.
Оне су већ невине.
У том смислу су чак и боље од нас.
На њиховој савести нема моралних преступа — јер немају савест у људском смислу те речи.
Када погледам своју Анфису, често помислим да нема ни трунке савести, а ипак је волим.
Ко треба да донесе ту одлуку?
— Дакле, човек може донети такву одлуку?
— Да. И то спада у исти принцип избора мањег зла.
Понекад је заиста боље не допустити да животиња настави да се мучи. Зашто би страдала?
С друге стране, неко може на то гледати другачије, и сваки човек мора донети одлуку према сопственој савести.
Брига о болесној животињи може бити нешто што је потребно самом власнику.
То постаје део његове личне биографије, његове животне приче, његовог служења и духовног испита.
Не постоје готове формуле.
Зато се разговори о животињама могу водити у недоглед. Сваки случај је јединствено поглавље у животу конкретног човека у чију је причу та животиња ушла.
Било да је реч о мачки, псу, малом крокодилу или ракуну — она је постала део вашег живота и сада ви морате одлучити како ћете се према томе односити.
Као што каже позната изрека:
„Одговоран си за оне које си припитомио.“
Да ли је исправно молити се за животиње?
— Имао сам једну парохијанку чија се капуцин-мајмуница Маша тешко разболела. Послала је цедуљицу за помињање у олтару. Написала је: „За здравље Ирине“, а затим у загради: „Маша, капуцин-мајмун.“
То нас доводи до следећег питања: да ли треба да се молимо за животиње?
— Мислим да можемо да се молимо за све.
У најмању руку, можемо да молимо Бога да благослови сва Своја створења.
У праву сте када кажете да сте се у том случају заправо молили за власницу животиње.
Када говоримо о богослужбеној молитви Цркве, онда, наравно, не помињемо животиње на исти начин као што се молимо за чланове Цркве.
Животиње нису чланови црквене заједнице.
Али можемо да се молимо за њих утолико што су део живота наше браће и сестара у Христу.
Може ли се служити молебан или помен за кућног љубимца?
Зато не можемо служити молебан за здравље мајмуна или мачке, нити им после смрти служити помен.
Они нису чланови Цркве.
Али јесу део живота људи који су их волели и о њима бринули.
Зато можемо да се молимо за њихове старатеље и чуваре.
Чак ми се ни реч „власник“ не допада нарочито. Некако не звучи сасвим исправно.
Ко је ту заправо власник?
— Када су мачке у питању, човек се понекад запита ко је ту чији власник. Ваша мачка Анфиса би се сигурно снажно успротивила идеји да сте ви њен власник!
— О овој теми могло би се разговарати бескрајно. Али мислим да смо успели да разјаснимо барем нека од ових питања.
— Хвала Вам, оче, на овако занимљивом разговору.
— Хвала и Вама.
Шта је суштина православног погледа?
У читавом разговору архимандрит Сава наглашава неколико кључних мисли:
• Животиње нису личности у истом смислу у којем је човек личност и не могу се изједначити са човеком.
• Оне живе изван моралног света добра и зла и не доносе моралне одлуке.
• Љубав према животињама је добра и природна, али не сме постати идолопоклонство или замена за љубав према човеку.
• Животиње које волимо постају део наше јединствене животне приче и зато имају посебно место у нашем искуству пред Богом.
• За животиње се можемо молити као за Божија створења и као за део живота људи које волимо, али оне нису чланови Цркве и не помињу се у богослужбеном поретку као људи.
• Питања стерилизације и еутаназије не решавају се строгим правилима, већ расуђивањем, савешћу и принципом мањег зла.
На крају, за архимандрита Саву најважније није питање да ли животиња има бесмртност на исти начин као човек, већ чињеница да све што истински волимо постаје део наше биографије — а човекова биографија, сагледана Божјим очима, носи у себи печат вечности.
