Одлука сарајевских власти да подигну споменик аустроугарском престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији изазвао је бројне реакције, како у региону, тако и у самом Сарајеву. Док неки такву одлуку подржавају, многи су дигли глас против такве одлуке. У коначници, није ни битно да ли ће тај споменик бити подигнут. Остаће записано да је неко дошао на идеју да споменик подигне окупатору.
Управо чињеница да се диже споменик царској породици једне окупационе силе је нешто што сви истичу. Франц Фердинанд и Софија немају споменик, па чак ни у улицу, ни у Аустрији, па су се многи запитали како је Сарајево дошло на овакву идеју. А одговор лежи у ономе што је центар бошњачке идеологије данас. Такав народ, који је формално створен 1993. године, данас има негативно конституисан идентитет. Односно они се идентитетски одређују супротно Србима и свему српском, а не као аутентичан народ.
Односи Србије и Аустроугарске
Зато се овдје кратко треба вратити на односе Србије и Аустроугарске са краја 19. и почетка 20. вијека, јер без српског ослобођења немогуће је објаснити ни питање унутрашњих односа у Босни.
Када се Србија почела ослобађати од Турака и стварати независну државу, од стране других сила, првенствено Аустроугарске, препозната је опасност за српске интересе. А један од кључних интереса Србима била је управо Босна, јер је она виђена као неспорна српска земља. И то је било тачно. Како историјски, тако и тренутно – апсолутну већину тадашњег становништва у Босни чинили су Срби.
Први покушај да се уједине српске земље био је Невесињска пушка, односно устанак у Босни. Многи данас не схватају зашто је тај устанак имао не само утицај на прилике на Балкану, него и у Европи. Овим устанком није била угрожено само Османско царство, него и интереси Аустроугарске којој би потенцијална уједињена српска земља била огромна пријетња.
Зато је анексија Босне 1908. године у Србији посматрана као окупација српских територија и изазвала је кризу у односима двије државе. Окупацијом Босне од стране Аустроугарске спријечено је ширење српске државе на њене природне територије и уједињење српског народа, које је у Босни, као што је већ речено, било доминантно.
Калајевско стварање нације
А зашто је то важно данашњим Бошњацима? Па из врло простог разлога – они, тада као муслимани, били су оруђе Аустроугарима за борбу против Србије. Дошли су под заштиту већу него што су икада били под Османским царством.
За разлику од српског националног покрета, који је тежио ослобођењу и уједињењу, муслиманске елите у Босни нашле су се у страху од губитка дотадашњег друштвеног статуса. Долазак Аустроугарске за њих је значио заштиту од потенцијалне доминације српског фактора.
Након ослобођења Србије, муслимани су расељавани у крајеве Османског царства, па су се и муслимани у Босни забринули за своју судбину. Долазак Аустроугарске, из њихове перспективе, спријечио је њихово расељавање или бар дјелимично враћање у вјеру прађедовску. Отуда и калајевски пројекат изградње босанске нације – не из љубави према муслиманима, него као изградња својеврсне тампон зоне и антипода православцима у Босни. Циљ је био јасан: неутралисати српску већину и створити тампон-зону према Србији.
Тако је створена калајeвска и нација и историја, конструисана за потребе не Босне и Херцеговине, него као алат за интересе великих сила односно борбе против српских интереса.
Инфериорност као политички образац
И ту долазимо до суштине.
Сарајево данас не подиже споменик Францу Фердинанду зато што га истински слави. Сарајево слави чињеницу да је Аустроугарска зауставила српско национално уједињење. Окупатор постаје прихватљив – чак пожељан – уколико је дјеловао против Срба.
То је психолошки и политички образац инфериорности: у недостатку сопствене снаге, тражи се велика сила која ће „обавити посао“. У Првом свјетском рату то је била Аустроугарска, у Другом разне друге силе, деведесетих НАТО, а данас – високи представник.
Данашњи високи представник у БиХ функционише као де факто протекторатски намјесник. Без демократског легитимитета, са овлашћењима да намеће законе и суспендује вољу изабраних представника, он представља институционализовани облик ограниченог суверенитета.
Ипак, значајан дио сарајевске интелектуалне и политичке јавности не само да не доводи у питање ту чињеницу, већ активно призива интервенције високог представника – увијек када је потребно политички дисциплиновати Републику Српску или српске представнике.
Парадокс је очигледан: призива се страна сила, иако то значи да је и сопствени народ под спољним туторством. Суверенитет се жртвује ради тактичке предности над Србима.
Континуитет понашања
Овај образац није нов. Током ратова деведесетих година, бошњачко политичко руководство је отворено тражило интервенцију великих сила. Није спорно да свака страна у рату тражи савезнике, али када се та потреба претвори у трајну политичку стратегију, у стално ослањање на спољни фактор као кључног арбитра, онда то постаје показатељ унутрашње слабости.
И зато је споменик Францу Фердинанду много више од споменика. То је симболички чин. То је порука да је прихватљив свако ко је био усмјерен против српских националних интереса, без обзира на чињеницу да је ријеч о окупационој сили.
Закључак
Суштина није у Францу Фердинанду. Суштина је у политичкој логици која се понавља више од једног вијека: прихватљив је свако ко је спреман да ограничи, обузда или минимизира српски политички и национални фактор. Био то Беч 1908, нека велика сила деведесетих или данас канцеларија високог представника – принцип остаје исти. Суверенитет се релативизује, демократска воља се суспендује, а „тисуљетна државност“ о којој се говори постаје преговарачка категорија, само ако то значи слабљење српског идентитета унутар БиХ.
У том обрасцу, сваки пројекат је добродошао – ма колико био протекторатски, ма колико значио институционалну зависност – ако служи као противтежа Србима. Тако се долази до апсурда да се истовремено говори о пуној државности, а призива страни намјесник да намеће законе. Да се позива на историјски континуитет, а подиже споменик представнику окупационе силе.
И зато је споменик тек симптом. Прави проблем је у спремности да се прихвати било чија доминација – само да није српска равноправност. А друштво које гради идентитет искључиво на негацији другог, прије или касније остаје без сопственог упоришта.
И зато је у таквом друштву Гаврило Принцип терориста, а Франц Фердинанд жртва.
