Mnogi turisti koji posete Budimpeštu obiđu i Trg heroja, izgrađen pre stotinak godina. Statue čuvenih ratnika heroja iz mađarske istorije, poređane na njemu u polukrug, deluju impresivno. Nažalost, u Beogradu nemamo nešto slično tome, a svi znamo da je Kraljevina Srbija u Prvom svetskom ratu imala procentualno najveće ljudske gubitke – 60 odsto muškog radno sposobnog stanovništva poginulo je ili umrlo od bolesti i gladi prilikom povlačenja preko Albanije.
Po zakonu, žene su mogle da budu angažovane samo kao bolničarke, a ne kao borci, pa su se mnoge dovijale na razne načine i samo su najupornije uspele da dobiju oružje i da odu na front. Žene su tokom Prvog i Drugog balkanskog rata i u Prvom svetskom ratu podnele velike žrtve, mnoge su izgubile život, a one ranjavane brzo su se vraćale u borbu. Francuski književnik Anri Barbi bio je oduševljen hrabrošću žena u ratu: „Ja sam ih gledao na ratištu s puškom i bombom u ruci i u bolnicama… gledao sam ih i divio im se! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju Otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije kojima je Otadžbina bila preča od života…”
Pomenuću samo nekoliko poznatih heroina iz krvavog Velikog rata i zato se duboko izvinjavam svim znanim i neznanim hrabrim ženama koje je veo zaborava već davno prekrio.
Milunka Savić obukla je uniformu svog bolešljivog brata i postala Milun. Hrabro se borila, a u Bregalničkoj bici je ranjena. Tada je otkriveno da je žena, ali je ipak dobila prvu medalju za hrabrost i čin kaplara. Kada je počeo Prvi svetski rat, morala je da moli vojvodu Putnika, pa i samog regenta Aleksandra Karađorđevića, da je vrate na front. Uspela je i došla u čuveni „Gvozdeni puk”. Istakla se kao izvrstan bombaš u Kolubarskoj bici i za izuzetnu hrabrost dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. teško je ranjena u glavu i njeni saborci su je preneli do Krfa, a zatim je poslata u Bizertu na lečenje. Brzo se vraća i već krajem 1916. učestvuje u teškim bitkama. U bici na Kajmakčalanu, gde je na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika, lakše je ranjena. Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu mirno svim jedinicama Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru ni generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog Ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a uručio joj ga je lično general Franše d’Epere.
Sofija Jovanović učestvovala je u borbama u Prvom i Drugom balkanskom ratu, bitkama na Drini, Kolubari, odbrani Beograda, povlačenju preko Albanije, proboju Solunskog fronta. Izvodila je izuzetno hrabre diverzije i gerilske napade iza neprijateljskih linija. Odlikovana je Ordenom za hrabrost. U borbama na Drini i Kolubari je ranjena i deo stopala joj je amputiran, ali se oporavila i 1915. učestvovala u borbama za odbranu Beograda. Za sva junaštva dobila je 13 odlikovanja i postala žena s najviše odlikovanja u Velikom ratu. Natalija Bjelajac primljena je kao bolničarka u pešadijski puk „Karađorđe”. S kojim je učestvovala u borbi s Turcima na Kosovu. Njene reči još odjekuju: „Nisu me potresli ranjenici ni iscrpljujući marševi ni one žrtve na bojištu kao scena koju sam videla kada je bolnička četa stigla na Kosovo Polje, vojnici polegli po zemlji i ljube je… A onda se međusobno grle i ljube i govore kako se više od pet vekova čekalo na ovaj trenutak.” U Drugom balkanskom ratu zbog hrabrosti u borbama dobila je prvo odlikovanje, Medalju Miloš Obilić. Prvi svetski rat zatekao je u okolini Šapca, gde za hrabrost dobija i drugu Medalju Miloš Obilić. Učestvuje u odbrani grada Beograda, a zatim se sa vojskom povlači preko Albanije. Posle oporavka na Krfu, stiže u Solun, učestvuje u bici na Kajmakčalanu, proboju Solunskog fronta i oslobađanju Bitolja, gde za ispoljenu hrabrost dobija najvrednije odlikovanje – Karađorđevu zvezdu s mačevima. Nosilac je još nekoliko veoma cenjenih medalja: ruskog Ordena Sv. Jurja i najvišeg francuskog odlikovanja.
Floru Sends naši vojnici su iz poštovanja zvali „naša Engleskinja”. Bolničarka, kao dobrovoljac dodeljena čuvenom „Gvozdenom puku”, prilikom povlačenja preko Albanije postaje vojnik-dobrovoljac u puku gde je već vojevala Milunka Savić. Na Solunskom frontu postaje komandir odeljenja i na Kajmakčalanu je dva puta ranjavana i izneta iz borbe sa 24 rane. Lečila se u Solunu, severnoj Africi i Engleskoj i to iskoristila da organizuje prikupljanje pomoći za srpsku vojsku i objavljuje članke o stradanju Srbije u ovom krvavom ratu. Posle oporavka, vraća se na Solunski front, učestvuje u njegovom probijanju i oslobađanju Srbije. Dobija čin narednika i više odlikovanja, od kojih je najvrednije Karađorđeva zvezda sa mačevima. Posle rata postaje potporučnik i prva žena oficir u Srpskoj istoriji.
Mara Petrović, izuzetno hrabra žena, učestvovala je u oba balkanska rata kod čuvenog vojvode Vojislava Tankosića. Ranjavana je 12 puta i uvek se ponovo vraćala u borbu, nosilac je čak 12 medalja, više i od Milunke Savić.
Za slobodu Srbije borile su se i Vasilija Vukotić iz Crne Gore, Amerikanka Emili Simonds, Živana Terzić (amazonka sa Drine), neustrašiva Lenka Rabasović… Najmanje što mi Srbi, njihovi potomci, možemo učiniti jeste da skinemo zaborav s njih i da jedan trg kojim bi se i one ponosile nazovemo imenom – trg žena heroja, i da podignemo skupni spomenik svima njima u krugu, s vodoskokom u sredini.
Dragutin Dragojević,
